Jelena Dokić se na teniskim terenima, pojavila nekada 2008 godine, zasjala je na trenutak, a onda jednostavno nestala sa teniskih terena. Uzrok je njen otac, koji ju je maltretirao, a ona je pokušala i da se ubije zbog cijele situacije…
Ovo nije priča o sportskim uspesima i blistavim trofejima. Ovo je priča o preživljavanju, o tišini koja traje godinama, o ranama koje ne krvare, ali ostaju duboko urezane. Ovo je priča o Jeleni Dokić – devojci koja je postala poznata širom sveta zahvaljujući teniskom talentu, ali čiji najveći podvig nije na terenu, već van njega: snaga da se uzdigne iz porodičnog pakla.
- Rođena 1983. godine u Osijeku, u vreme kada su tenzije na Balkanu dostizale tačku ključanja, Jelena sa porodicom napušta dom. Otac Damir, Srbin, i majka Ljiljana, Hrvatica, beže najpre u Srbiju, a potom u Australiju. Umesto mira, tamo ih čeka nova borba. Izbeglištvo donosi siromaštvo, izolaciju, osećaj nepripadanja. U tom haosu, Jelena pronalazi spas u teniskom reketu. Teren postaje jedino mesto gde ima kontrolu, ritam, slobodu. Ali van terena, čeka je otac, koji njen dar pretvara u sredstvo svoje opsesije.
Za njega Jelena nije bila ćerka – bila je projekat, izlaz iz bede, sredstvo ka ličnom uspehu. Treninzi su bili brutalni, a greške se nisu tolerisale. Svaki neuspeh, svaki slab dan, plaćala je batinama, uvredama, psihičkim slomom. Čak i posle pobeda nije bilo radosti – samo nova očekivanja, nova kazna. Već sa 16 godina piše istoriju – pobeđuje Martinu Hingis na Vimbldonu. Svet joj aplaudira, ali kod kuće je čeka poniženje. Otac je naziva sramotom. Te noći spava na kauču – šampionka bez doma.
Iza svakog poena krila se bol. Dugim rukavima skrivala je modrice, u pogledu tražila potvrdu. Bila je devojčica koju su svi videli kao zvezdu, ali je živela kao zatvorenica. Otac ju je zlostavljao i kad pobeđuje, lomeći trofeje, nazivajući ih “nagradama gubitnika”. Posle poraza terao je da trči deset kilometara. Njena borba nije bila samo protiv protivnica, već i protiv straha, bola, tišine.
Godine 2003, konačno prekida kontakt s ocem. Pakuje kofer i odlazi. Počinje novo poglavlje – spolja slobodna, iznutra slomljena. Borba sa depresijom, povredama, samoubilačkim mislima postaje svakodnevica. Mrzi tenis, jer je svaki udarac podseća na zlostavljanje. Ipak, 2009. pravi veliki povratak – dolazi do četvrtfinala Australijan opena. Dokazuje da u njoj još ima snage. Ali telo više ne može. Sa 30 godina se povlači iz sporta.
Usledilo je povlačenje, zatvaranje u sebe, gojaznost. 120 kilograma postaje štit. No, Jelena se ne predaje. Spas pronalazi u pisanju. Godine 2017. objavljuje autobiografiju “Nesalomljena” – iskreno i bolno svedočanstvo o 17 godina patnje. Knjiga postaje bestseler. Jelena postaje glas svih koji ćute. Teniski svet je šokiran. WTA priznaje da je znala, ali nije reagovala. Nakon toga, uvode se nove mere zaštite mladih sportista.
Danas, sa 42 godine, Jelena vodi novi život. Skinula je 40 kilograma, jede zdravo, vežba, ide na terapije. Na društvenim mrežama otvoreno govori o borbi sa anksioznošću, telom, prošlošću. I sve to sa osmehom koji govori: „Preživela sam.“ Kada je njen otac preminuo, napisala je poruku o oproštaju i isceljenju. Poručila da nas prošlost ne definiše, već ono što iz nje izgradimo.
Njena priča još traje. Svaki put kad progovori, ona nekome pomaže da izađe iz tišine, da prepozna zlostavljanje, da poveruje sebi. Jelena Dokić više nije samo ime iz sportskih arhiva.
