U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam jednu jako zanimljivu priču, a koja je definitivvno životna ispovijest, a koja će vas sve ostaviti bez teksta….
Nažalost, iako zakonski nasleđivanje ne pravi razliku između polova, društvene norme i porodični pritisci i dalje često određuju da muškarci dobijaju veći deo imovine, dok žene bivaju uskraćene ili dobijaju simbolične poklone. Ova situacija jasno pokazuje koliko je pravda u nasleđivanju još uvek daleko od dostignuća u mnogim sredinama, posebno u tradicionalnim društvima gde patrijarhalni obrasci opstaju kao nepisana pravila.
Primer iz života jedne žene, Jadranke, ilustrativno pokazuje ovu duboku nepravdu. Jadranka je, iako je rođena u istoj porodici i imala jednako pravo na nasleđe, dobila samo dve saksije od majke, dok je njen brat nasledio gotovo sve — od kuća, parcela do imanja. Njena priča nije samo o materijalnoj šteti, već o emotivnoj boli koju izaziva takva nejednakost. Porodični odnosi bivaju ozbiljno narušeni, a osećaj izdaje i nepravde dolazi ne samo od brata, već i od roditelja, koji su joj jasno poručili da je, po njihovom mišljenju, pravo nasleđe pripalo bratu zato što je ona „se udala i ima muža“. Ovakav stav duboko je ukorenjen u nekim delovima društva i potvrđuje da se žene i dalje tretiraju kao druga kategorija kada je u pitanju pravo na imovinu.
U razgovoru sa bratom, Jadranka je pokušala da mu objasni da joj je potrebno nešto svoje, jer živi sama i želi sigurnost i nezavisnost. Nažalost, odgovor koji je dobila bio je krajnje hladan i ultimativan: „Ako to uradiš, znaš da više nemaš brata.“ Ova rečenica odražava pritisak koji žene u ovakvim situacijama često osećaju — poruku da će, ukoliko se usude da traže svoje pravo, porodične veze biti potpuno razorene. Dok brat uživa u višestrukoj imovini — vile, kuće, plac, imanje — Jadranka je dobila simbolične stvari koje joj praktično ne znače ništa.
Diskusija na društvenim mrežama dodatno je osvetlila koliko je ova tema delikatna i koliko je još uvek izražena podrška za mušku dominaciju u nasledstvu. Iako zakon jasno ne pravi razliku između polova, veliki broj korisnika opravdava tradicionalne obrasce, podsećajući da „žena već ima muževljevu imovinu“ ili da je „nasleđe samo formalnost“. Sa druge strane, mnogi kritikuju roditelje, tvrdeći da su upravo oni ti koji su podsticali sina da smatra kako je on jedini važan naslednik, kao i da nisu pravovremeno uredili raspodelu imovine, čime su nehotice stvorili uslove za sukobe i nesuglasice među decom.
Takođe, prisutna su mišljenja da roditelji često ne regulišu nasleđivanje dok su živi kako ne bi stvarali tenzije među decom, ali nakon njihove smrti deca započinju prave sukobe oko imovine. U nekim ruralnim sredinama i dalje postoji stav da ćerka nema pravo na imovinu jer će se „srediti“ udajom i poklonima koje dobije od porodice supruga. Ovakva praksa jasno pokazuje koliko je društveno uređenje još uvek opterećeno patrijarhalnim shvatanjima, koja obesmišljavaju pravo žene na imovinu i sigurnost, i time je dovode u neravnopravan položaj.
Još jedan važan aspekt ove teme je i pravna neinformisanost i nepoznanica. Postoji upozorenje da žene koje se odreknu nasledstva mogu izgubiti pravo na socijalnu pomoć, jer zakon smatra da nisu ugrožene ukoliko su imale nasleđe, pa su ga odbacile. Ova pravna zamka dodatno komplikuje položaj žena, jer je njihova odluka često doneta pod pritiskom porodice i društva, a posledice su dugoročne i nepredvidive.
Advokat Miloš Radulac dao je stručni osvrt na ovu pojavu i objasnio zašto ovakvi slučajevi i dalje postoje. On ističe da su to ostaci nasleđa iz arhaičnih vremena, kada se smatralo da muškarac mora da produži lozu, dok žene bivaju zbrinute udajom. Takva shvatanja i danas opstaju naročito u manjim sredinama, gde porodični i društveni pritisak na ćerke da se odreknu nasledstva u korist braće nije oslabila. Međutim, zahvaljujući porastu svesti o jednakosti polova i emancipaciji žena, ovakvi slučajevi u većim gradovima postaju sve ređi i može se reći da su skoro iskorenjeni.
Zakon o nasleđivanju jasno propisuje da naslednici mogu slobodno da se dogovore o raspodeli, a postoji i mogućnost da se neko odrekne nasledstva u korist drugog, ali ta izjava je neopoziva i nema povratka. Ova pravna regulativa je tu da štiti prava svih naslednika bez obzira na pol, ali problem nastaje u praksi gde društveni i porodični pritisci i dalje dovode do nepravde i diskriminacije.
Sve u svemu, priča Jadranke i brojni komentari jasno pokazuju da je tema nasledstva i dalje veoma složena. Pored zakonskih okvira, društvene norme, porodične tradicije i patrijarhalna shvatanja i dalje igraju značajnu ulogu u raspodeli imovine. Dok se ne promeni svest i dok se ne oslobodimo nasledstva opterećenog ovim obrazcima, mnoge žene će i dalje biti uskraćene za svoja prava i osećati se kao manje vredni članovi svojih porodica. Zato je važno da o ovim temama govorimo otvoreno, podižemo svest i podstičemo jednakost, kako bi pravda konačno postala stvarnost u svakom domu — bez obzira na pol.
