- Život u proširenim porodicama često donosi specifične izazove. Kada partneri u brak unose decu iz prethodnih veza, odnosi se grade sporo i ne uvek uspešno. Jedan muškarac, čija ispovest je nedavno podeljena na društvenim mrežama, otkrio je kako se posle smrti supruge suočava sa neočekivanom i krajnje neprijatnom situacijom. Njegova pastorka, sada odrasla žena od četrdeset godina, i dalje živi u njegovoj kući i odbija da ode, iako među njima nikada nije postojala posebna bliskost.
Odnos koji nikada nije postao porodičan
Kada se oženio, supruga je već imala ćerku Saru. Ona je tada imala šesnaest godina – godine kada su mladi često buntovni, povučeni i teško prihvataju nove figure autoriteta. Iako se očuh trudio, njihov odnos nikada nije postao pravi porodični.
„Bili smo uvek korektni jedno prema drugom, ali nismo imali bliskost niti poverenje koje obično povezuje oca i ćerku. Nisam je usvojio, niti se ona trudila da postane deo moje dece. U nekoj meri, to je bilo u redu – svi smo živeli svoj život“, kaže on.
Bolest menja sve
- Pre dve godine, njegova supruga se suočila s dijagnozom raka. Porodicu je to pogodilo kao grom iz vedra neba. U tim teškim trenucima, Sara se uselila kod njih kako bi pomogla majci. Brinula je, bila uz nju i davala joj snagu dok je bolest odmicala.
Nažalost, borba je završena tragično. Supruga je preminula pre tri meseca, a Sara je ostala u kući – bez plana, bez razgovora i bez ikakvog nagoveštaja da bi mogla otići.
Ponašanje koje izaziva nelagodu
Umesto da pronađe snagu da krene dalje, Sara je počela da se ponaša, kako očuh kaže, „kao da želi da preuzme ulogu svoje majke“. Počela je da nosi njenu odeću, da kuva bogate večere i pegla njegove košulje.
„Živim sam i ne trebaju mi tri jela za večeru niti savršeno popeglane košulje. Nisam želeo da neko igra ulogu moje pokojne žene. Zato sam je zamolio da prestane“, objašnjava on.
Pokušao je da je ohrabri da pronađe posao, da pokrene nešto svoje i da sredi život. Međutim, meseci su prolazili, a ništa se nije menjalo.
Stav stručnjaka
- Psiholozi ističu da ovakve situacije nisu retke posle gubitka roditelja. Odrasla deca se ponekad previše vežu za prostor, navike i ljude koji podsećaju na roditelja. Međutim, važno je napraviti granicu između žalosti i zavisnosti.
„Tuga je proces koji traje, ali ne može opravdati parazitski odnos. Osoba sa 40 godina mora da preuzme odgovornost za sebe. Uloga očuha nije da zameni roditelja, niti da postane garant njenog života. Saosećanje je važno, ali i jasno postavljanje granica“, naglašava psiholog.
Poruka koju ova priča nosi
Ispovest ovog čoveka otvara važno pitanje: gde završava briga za proširenu porodicu, a gde počinje zloupotreba tuđe dobrote? Gubitak supruge doneo mu je veliku bol, ali i obavezu da ponovo definiše odnose u svom domu. Njegova odluka da insistira na samostalnosti pastorke može delovati surovo, ali u suštini je jedini put ka njenoj odgovornosti i zdravom nastavku života.
