U Živinicama je prije par dana odrađen jedan jako zanimljvi intervju, a u epicentru dešavanja je jedna žena., Naime, evo o čemu se konkretno ovdje radi…..
U braku je već više od četiri decenije, a sa suprugom ima petoro djece i već i unuke koje su se poudale. Iako danas tvrdi da ga voli, da ga niko ne smije taknuti i da ne da na njega ni po koju cijenu, iskreno priznaje da na početku nije bilo ni blizu tako. Udala se, kako kaže, na nagovor majke, iako se svim silama trudila da ga odvrati – govorila mu je teške riječi, vrijeđala ga, pokušavala da ga udalji od sebe, ali on nije odustajao. Ostao je uporan, i nakon samo tri mjeseca, već su bili u braku.
Dolazak u njegov dom bio je šok koji nikada neće zaboraviti. U jednoj kući, zajedno su živjeli svekar, svekrva i njihovo devetoro djece. U toj sredini nije bilo ni govora o poštovanju prema ženama. Muškarci su odlučivali o svemu, a žene su bile potisnute u drugi plan – tretirane kao radna snaga, bez glasa i prava. Stariji brat njenog muža ženio se četiri puta, a svaka žena je prošla kroz isti točak poniženja i zanemarivanja.
Ali Šahza nije bila tipična snaha. Odrasla je u Sloveniji, gdje je njen otac radio u građevini. Bila je jedinica, razmažena na jedan zdrav način, ali istovremeno i snažna – fizički i mentalno. Trenirala je karate i položila četiri pojasa. Voljela je pravdu i nikada nije šutjela na nepravdu. Povratkom u Bosnu, došla je sa stavom koji nije bio svojstven mnogim ženama tog vremena – pogotovo ne snahama koje su ulazile u kuće gdje se znalo „ko kosi, a ko vodu nosi“.
Jedna od najupečatljivijih situacija desila se dok su radili u polju. Čula je neobične zvuke iz kuće i pitala muža šta se dešava. Kada joj je rekao da svekar opet tuče svekrvu, bez razmišljanja je potrčala. Zatekla je strašnu scenu – svekar udara svoju ženu. Instinktivno je reagovala. Zgrabila ga je i, kako kaže, „izudara do razuma“. Vrištao je da ga pusti, pa pobjegao da se požali svom sinu. Kad mu se požalio da ga je „ona skoro ubila“, njen muž je samo rekao: „To je moja žena. Rekao sam vam da se s njom ne šalite.“
Sukobi su se nastavili. Prilikom jedne žetve, dok je pripremala ručak za dvanaestoro ljudi, svekar ju je ponizio pred svima jer nije odmah iznijela jelo. Nasrnuo je na nju, zgrabio je za kosu i optužio da se “kinđuri” umjesto da radi. Šahza nije trpjela. Izbacila ga je kroz prozor kuće, dok su ostali stajali zatečeni. Svekrva je dotrčala, a Šahza joj je rekla, hladno i jasno: „Još jednom da me dotakne, neće živ stići do vrata.“
Iako na prvi pogled djeluje grubo i strogo, Šahza naglašava da ne koristi psovke, ne viče i ne vrijeđa. Kaže da je sve to u njoj samo kada treba da zaštiti sebe ili druge. Život ju je naučio da bude čvrsta, jer, kako kaže, drugačije ne bi opstala. Svaka njena reakcija bila je odgovor na nasilje, a ne njegova inicijacija.
Danas, poslije 42 godine zajedničkog života, kaže da svog muža voli svim srcem. Prošli su kroz mnogo toga, i zajedno su gradili život od temelja. Naučili su da se poštuju, da praštaju i da opstaju jedno uz drugo. Brak im nije počeo iz ljubavi, ali jeste izdržao zahvaljujući njoj – jer nikada nije pristajala na manje od onoga što žena zaslužuje. Njen život je priča o borbi, o snazi, ali prije svega o dostojanstvu. Jer Šahza nikada nije tražila dozvolu da bude svoja – jednostavno, nikada nije dozvolila da je gaze.
