U nastavku našeg današnjega članka, dotičemo se teme tumora, i govorićemo iz ugla poznate srpske književnice, kako je izgledala njena borba sa ovom zlokobnom bolesti…..
Isidora Bjelica ostavila je neizbrisiv trag na srpskoj književnoj sceni, ali još dublji u srcima onih koji su pratili njenu beskompromisnu borbu sa bolešću i nepokolebljivi stav prema životnim izazovima. Preminula je 2020. godine, u 53. godini života, ali ono što je ostalo iza nje jeste priča o hrabrosti, ljubavi i istrajnosti. Bila je mnogo više od književnice – postala je simbol borbe i inspiracija hiljadama ljudi.
Sve je počelo 2013. godine, kada joj je dijagnostikovan rak jajnika – jedan od najsmrtonosnijih oblika karcinoma, često neprimetan do samog kraja. Bolest svake godine pogađa oko hiljadu žena u Srbiji, a stopa preživljavanja ostaje alarmantno niska. Međutim, Isidora nije dopustila da bude samo statistika. Naprotiv – njena borba bila je javno svjedočanstvo snage volje. U vremenima kada bi se drugi povukli, ona je stajala uspravno i govorila bez ustezanja o svom stanju.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka u toj borbi zabeležen je 2016. godine, kada je obišla čak 12 zemalja u pokušaju da pronađe alternativne terapije. U središtu svih tih putovanja bila je želja da ostane uz svoju porodicu. Njena deca bila su snaga koja ju je nosila kroz najmračnije trenutke. „Ne znam kako se rak razvija, ali osećala sam da se ne mogu predati“, rekla je jednom prilikom – rečenica koja je postala simbol njene borbe.
Iako je vodila zdrav način života – izbegavala alkohol, cigarete i nezdravu hranu – Isidora je bila uverena da su emocionalni šokovi i duboka tuga bili ključni faktori u razvoju bolesti. Opisivala je to kao „galone tuge“ koje su se taložile godinama i na kraju izašle kroz telo. Umesto da očajava, odlučila je da tu bol pretvori u unutrašnju snagu. Preispitivala je sebe, svoje odnose i smisao života – i tako je rasla. Kroz introspekciju i duhovni razvoj, pronašla je novu dimenziju postojanja, koja ju je držala živom, doslovno i metaforički.
Pored zdravstvene krize, Isidora se suočavala i sa visokim troškovima lečenja, naročito u inostranstvu. Godine 2015. pokrenuta je humanitarna akcija kako bi se prikupila sredstva za njeno lečenje u Švajcarskoj. Mnogi su se uključili, ali se posebno istakao muzičar Vlado Georgiev. Organizovao je nekoliko humanitarnih koncerata, a tokom jednog je pevao čak šest sati, iako se i sam borio sa zdravstvenim tegobama.
Isidora mu je javno zahvalila, rekavši, uz dozu crnog humora, da je rak “najgora sponzoruša koja nikad ne prestaje da troši”. I u najtežim trenucima, zadržala je svoj prepoznatljivi duh i sposobnost da nasmeje, dirne i ostavi bez reči.
Za Isidoru, književnost nije bila samo posao. Pisanje je bilo njen način da preživi, da diše i da vrisne kad ne može da govori. Njeni romani su protkani ličnim iskustvima, a kroz njih je delila ono najintimnije – strahove, nade, borbe i pobede. Njene reči su pružale utehu onima koji su se borili sa sličnim demonima, a mnogi su u njenim delima pronalazili snagu koju nisu znali da imaju.
Pored porodice i bliskih prijatelja, ostavila je i armiju čitalaca koji su u njenoj priči pronašli inspiraciju. Isidorina priča je podsetnik da i u najmračnijim danima postoji svetlo – ako imamo hrabrosti da ga tražimo. Njen glas je nadživeo bolest, a njena reč i dalje odzvanja, snažno i iskreno.
Isidora Bjelica nije bila samo žena od pera. Bila je žena lavljeg srca, simbol borbe i vjere u život. Njen život nas uči da snaga ne dolazi iz tela, već iz duha, i da ljubav, nada i umetnost mogu da budu najjači lekovi koje imamo. Njena ostavština nije samo književna – ona je duboko ljudska, i kao takva, večna.
