U danasnjem clanku Vam donosimo interessantan odgovor Harisa Džinovića koiji već decenijama zauzima posebno mesto na muzičkoj sceni Balkana.
Njegov glas i specifičan stil pevanja oblikovali su ne samo muzički ukus jedne generacije, već i ostavili trag u celom regionu. Pesme poput „I tebe sam sit kafano“ ili „Pusti me da živim“ postale su neizostavan deo repertoara kafana, veselja i koncerata, a on sam postao simbol muzike koja prevazilazi granice i spaja ljude različitih jezika, vera i nacija. Uprkos toj činjenici, jedno pitanje ga je uvek pratilo – kako se nacionalno izjašnjava i da li sebe vidi kao Bošnjaka ili Srbina.
- Nedavno mu je jedan novinar to pitanje postavio direktno, bez uvijanja. Publika je možda očekivala diplomatski odgovor, a možda i izbegavanje teme, ali Haris je reagovao smireno, sa osmehom i rečenicom koja je odjeknula snažnije nego što se moglo pretpostaviti. Rekao je: „Ja sam Haris Džinović. Nikada nisam delio ljude po nacijama i nikada neću. Važno je kakav si čovek, a ne šta piše u tvojoj ličnoj karti.“ Njegove reči nisu bile ni patetične ni političke, već jednostavne, ljudske i jasne.
Reakcije nisu izostale. Jedni su ga podržali, ističući da je upravo ovakav stav ono što je regionu potrebno. U vremenu kada su podele i dalje duboko ukorenjene, njegova poruka delovala je kao podsećanje da muzika i umetnost postoje da brišu granice, a ne da ih produbljuju. Na društvenim mrežama pojavile su se poruke fanova koji su ga hvalili zbog hrabrosti da kaže nešto što mnogi osećaju, ali retko izgovore naglas. Komentari poput „Budimo ljudi pre svega“ ili „Muzika je jezik ljubavi“ najbolje su sumirali duh njegovog odgovora.
Naravno, bilo je i onih koji su smatrali da se Džinović „sakrio iza univerzalnih poruka“ kako bi izbegao da se svrstava na jednu ili drugu stranu. Pojedini kritičari tvrdili su da umetnici njegovog kalibra imaju obavezu da se jasno odrede i time pokažu pripadnost. Ali, Haris je ostao dosledan svom stavu – njega nacionalne etikete nikada nisu zanimale, niti su ga definisale. Isticao je da nije političar i da njegov zadatak nije da deli, već da spaja ljude. „Moj identitet je moja stvar, a muzika pripada svima,“ rekao je odlučno, završavajući temu na način koji mu je svojstven.
- Njegova karijera zaista govori u prilog tome. Publika u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Podgorici jednako glasno peva njegove pesme. Njegovi koncerti godinama su rasprodati i publika ne pita da li dolazi iz Srbije, Bosne ili Hrvatske. Ono što ih spaja jeste muzika, a Haris je to oduvek razumeo bolje nego mnogi drugi. Njegov odgovor na pitanje o nacionalnom identitetu zapravo je bio logičan nastavak onoga što je kroz muziku gradio čitav život – imidž pevača koji pripada svima i kome je jedini zadatak da emociju pretoči u pesmu.
Možda se u tome i krije tajna njegove dugovečnosti i popularnosti. Dok su se mnogi pevači gubili u pokušajima da postanu simbol jedne nacije ili jednog vremena, Haris je birao drugačiji put. On je odlučio da ostane čovek pre svega, umetnik koji ne nosi zastave već melodije. Ta jednostavnost učinila ga je bliskim ljudima svih opredeljenja, a njegove pesme postale su univerzalne poruke koje se pevaju jednako strastveno svuda.
U vremenu kada su podele često glasnije od zajedništva, njegov glas i stav došli su kao osveženje. Umesto da gradi zidove, on podseća da muzika postoji da bi ih rušila. Haris Džinović se nije upustio u rasprave niti u nadmetanja, već je jednom rečenicom dao odgovor koji će se pamtiti: „Ja sam Haris Džinović, a muzika je moja jedina nacija.“ U tim rečima sažeto je ono što je ceo život i pevao – da je ljubav, ljudskost i iskrenost ono što nas spaja mnogo jače od bilo koje podele
