U današnjem ćlanku Vam donosimo interesantnu priću koju je sa nama podjelio ginekolog,vrjedi je proćitati a u nastavku teksta sanajte više…..
Ginekolog sam više od petnaest godina i mislio sam da sam tokom karijere video sve – od suza radosnica do bolnih trenutaka koji se urežu duboko u sećanje. Ali ono što se dogodilo prošle nedelje u mojoj ordinaciji, promenilo je način na koji gledam svoj posao i živote ljudi koji mi dolaze po pomoć.
Bilo je rano jutro kada su vrata ordinacije naglo odškrinuta, a u njih je ušao mladić držeći u naručju devojku. Bio je bled kao krpa, oči širom otvorene od straha, a ruke su mu drhtale dok ju je pažljivo spuštao na stolicu u čekaonici. Njeno lice bilo je beživotno bledo, a suze su joj klizile niz obraze. Krvarila je.
„Doktore, molim vas, pomozite joj… Rekli su nam da će biti bezbedno, da nemamo razloga za brigu…“ mladićev glas se prekidao dok je govorio, grčevito je stezao njenu ruku kao da je time pokušavao da je zadrži budnom.
- Brzo sam pozvao sestru i zajedno smo ih uveli u ordinaciju. U trenu sam prepoznao hitnost situacije. Pregled sam započeo tiho, koncentrisano, dok sam istovremeno razgovarao s njom kako bih joj skrenuo misli sa bola. Pogledao sam ultrazvuk i u sledećem trenutku zaledio se – uprkos obilnom krvarenju, srce deteta je još uvek kucalo. Bilo je tiho, ali uporno, kao da se i ono borilo za život.
Pogledao sam mladi par ispred sebe. Njihove oči bile su pune straha i pitanja na koja nisu imali odgovore. Devojka je šapatom izgovorila: „Ne želim da ga izgubim… Nismo planirali, ali sada ga želim više nego išta.“ Njene reči bile su poput mača kroz tišinu. Mladić je pognuo glavu, a zatim tiho dodao: „Biće nam teško, ali ako samo preživi… spremni smo na sve.“
U tom trenutku sam shvatio koliko je moja uloga važna, ne samo kao lekara, već i kao čoveka koji mora da pruži nadu. Tiho sam im rekao: „Još nije kasno da spasimo vas oboje. Ali morate verovati i boriti se.“
Krenuli smo sa hitnim merama da zaustavimo krvarenje i stabilizujemo trudnicu. Vreme je prolazilo sporo, a napetost u vazduhu mogla se rezati nožem. Mlada žena je stezala mladića za ruku sve jače svaki put kada bih je zamolio da izdrži još nekoliko trenutaka.
- Nakon sat vremena, koje se činilo kao čitava večnost, krvavljenje se smirilo. Pogledao sam monitor i još jednom oslušnuo maleno srce – kucalo je, tiho ali postojano. Pogledao sam ih i tiho im se nasmešio: „Dobro je. Još smo u igri.“ Suze radosnice preplavile su devojčino lice, a mladić je spustio glavu na njene dlanove i dugo ćutao.
Kada su odlazili, hodali su polako, ali s nekim novim svetlom u očima. Držali su se za ruke kao da čuvaju svet u dlanu. Gledao sam ih kako izlaze i osećao sam čudnu težinu u grudima – onu koju donosi svest da je ponekad sve što treba jedna iskrena borba i malo vere u život.
Tog dana sam još jednom naučio važnu lekciju. Nije svaki heroj onaj ko ulazi sa kapom i plaštom. Nekad je heroj mlad momak koji umesto da pobegne, drži ruku devojci koju voli i šapuće joj da će sve biti dobro. Nekad je heroj dete koje iako još nije videlo svet, bori se svom snagom da u njemu ostane. A nekad je herojski samo saslušati, pružiti osmeh i uputiti reči koje menjaju tok tuđih života
