U današnjem ćlanku Vam donosimo priču o vojniku koji je bio na ratištu a za to vreme njegova supruga ga je prevarila sa 60 kolega,saznajte u nastavku kako se osvetio….
“Dok sam bio na ratištu, žena me je izdala – a moja osveta bila je tiha i vojnička”
Na početku, bila je sve ono što sam tražio u ženi – nežna, brižna, nasmejana. Svaki naš razgovor bio je kao gutljaj vode posle napornog dana. Kada sam je zaprosio, verovao sam da sam pronašao osobu s kojom ću podeliti ceo život. Nisam ni slutio da će to biti najveća greška koju sam ikada napravio.
- Bio sam vojnik. Moja dužnost me je često odvlačila daleko od kuće, ali svaki put kad bih odlazio, ostavljao sam srce kod nje. Pokušavao sam da joj obezbedim sve – kuću, auto, novac koji sam slao redovno s fronta. U mislima sam uvek zamišljao njen osmeh kada pročita moje pismo i polako broji dane do mog povratka.
Ali kada sam se vratio kući posle godinu dana provedenih u Koreji, svet koji sam gradio srušio se u sekundi. Umesto osmeha i zagrljaja, dočekala me je tišina – i istina koja je bolela više nego bilo koja rana na bojnom polju.
- Saznao sam da me je prevarila. Ne jednom. Ne dva puta. Šezdeset puta. Sa šezdeset muškaraca. Među njima su bili moji saborci, ljudi s kojima sam delio hleb i metke, kojima sam poveravao život. Kao šlag na tortu, saznao sam i da je trudna – a dete nije moje.
Krv mi je proključala. Mislio sam da ću eksplodirati od besa, ali tada se setih reči mog komandira: “Prava snaga je u kontroli. Ne u haosu.” Odlučio sam da neću vikati. Neću razbijati. Osvetiću se – ali vojnički, tiho i precizno.
Prvo sam pokupio sve što je bilo moje iz kuće koju sam kupio i opremio. Zatim sam povukao novac s naših zajedničkih računa – to je bio moj znoj, moja krv, moj život. Kada je shvatila šta radim, došla je s krokodilskim suzama, moleći me da oprostim. Lagala je do poslednjeg daha, tvrdeći da su bila “samo dva puta” i da se to više nikada neće ponoviti. Ali nisam imao nameru da slušam.
- Pokrenuo sam brakorazvodnu parnicu i vratio svoj auto koji je dala jednom od ljubavnika. Na sudu je glumila žrtvu. Optuživala me je da sam gej, da je varam s njenim rođakom, da je sve moje laž. Sve to sam slušao ćuteći, s rukama čvrsto stisnutim na kolenima i pogledom u tačku iznad sudijinog ramena.
Sudija nije imao dilemu. Presudio je u moju korist. Kuća, auto, imovina – sve je vraćeno meni. Njoj je ostalo samo 30 dana da napusti moj život i moj dom. Kada je shvatila da je izgubila sve, zapomagala je na sudu, vičući da joj uništavam život. Sudija ju je prekinuo: “Imate mesec dana da se iselite. Gde ćete posle toga, to nije moj problem.”
Izašao sam iz sudnice uspravno, sa blagim olakšanjem. Osim što sam izgubio iluziju o ženi koju sam voleo, naučio sam i najveću lekciju u životu – poverenje se teško gradi, a lako ruši.
Ona sada živi od svoje igre i svojih laži. A ja? Vratio sam se na teren, ali ovog puta s jednim zavetom – da nikada više neću dozvoliti da me ljubav oslabi
