Ovoga vikenda donosimo vam jako zanimljivu priču, a koja je povezana sa mješovitim brakovima, a u ovom slučaju radi se o braku pravoslavca i muslimanke….
U jednom mirnom i zatvorenom sarajevskom naselju, gde se komšije poznaju po imenu i gde se svaka promena brzo primeti, dogodilo se nešto što je dugo ostalo prećutano, iako je izazvalo mnogo pitanja. Život u takvom okruženju ima svoja nepisana pravila: svi znaju sve o svima, a svaka tajna, koliko god dobro čuvana, kad-tad izviri na površinu.
Tako je i Darko, jedan od dugogodišnjih stanara u toj ulici, odmah primetio da se kod njegovog komšije Mahira, inače povučenog i stidljivog muškarca u poznim tridesetim, nešto promenilo. Mahir se, naime, iznenada pojavio sa suprugom koju niko nikada ranije nije video. Ta žena, misteriozna i tiha, nosila je crnu abaju i čvrsto vezan hidžab, koji je skrivao svaki trag njenog izraza lica.
„Nikada se nije javljala“, rekao je Darko kasnije. „Ni ‘dobar dan’, ni klimanje glavom. Samo bi išla iza Mahira kao senka.“
Za sve u komšiluku, ta žena je ubrzo postala zagonetka. Niko je nije viđao kako ide do prodavnice, ne bi bacala smeće, nije se čulo ni da priča na telefonu. Mahir bi povremeno, bez mnogo objašnjavanja, rekao samo: „Zove se Lejla. Ne voli da se eksponira.“
Darko, iako ga je sve to intrigiralo, nije želeo da ulazi u tuđu privatnost. Sve dok se jedne večeri nije desilo nešto što mu je potpuno promenilo pogled na stvarnost.
Sedeći uz prozor i pijući večernju kafu, njegov pogled se zadržao na Mahirovoj kući. Zavese u dnevnom boravku bile su razmaknute, a svetlo je obasjavalo unutrašnjost. Tada je ugledao prizor koji ga je, kako kaže, “zaledio do kostiju”.
Lejla je bila tu – ali potpuno neprepoznatljiva. Umesto abaje i hidžaba, nosila je kratku haljinu, pušila cigaretu i glasno se smejala dok je gledala televiziju. Kosa joj je bila puštena, lice opušteno i nasmejano – nimalo nalik ženi koju su svi znali samo kao nemu tišinu iz dvorišta.
„Nisam mogao da verujem šta gledam. Bio sam siguran da me oči varaju“, rekao je Darko kasnije sam sebi.
Dilema ga je mučila danima. Nije znao kome da ispriča ono što je video, a ni da li bi to imalo smisla. “Šta ako izazovem sukobe, sramotu? Možda se iza svega krije nešto dublje, nešto što ne mogu da razumem.” U danima koji su usledili, Darko je počeo drugačije da posmatra i Mahira i Lejlu. Počeo je da shvata da se ljudi često ponašaju u skladu s očekivanjima sredine, skrivajući ono što jesu da bi se uklopili ili zaštitili. Lejla možda nije bila licemerna – možda je bila samo žena koja je želela komadić slobode u svoja četiri zida.
Iako su ulice tog naselja često odzvanjale od tračeva, Darko je odlučio da ono što je video ostane između njega i tišine noći. Jer, kako kaže, “neke istine ne treba razglasiti – već razumeti.“
U malim sredinama, gde su zidovi tanki, a jezici brzi, ova priča ostaje zapisana samo u sećanju jednog čoveka. A iza zatvorenih vrata, možda živi još mnogo takvih Lejli – ženâ koje traže balans između očekivanja i sopstvene slobode.
