Danas Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju dan posvećen svetim mučenicima Anikiti i Fotiju, kao i mnogim drugim hrišćanima koji su zajedno sa njima stradali zbog svoje nepokolebljive vere u Hrista. Saznajte više u nastavku teksta….
Njihova priča datira iz vremena cara Dioklecijana, vladara poznatog po najtežim gonjenjima hrišćana i pokušajima da iskoreni njihovu veru. Ipak, upravo u tim surovim vremenima, kada je izgledalo da tama i strah vladaju, pojavili su se svedoci koji su svojom hrabrošću i nepokolebljivošću postali primer za pokolenja.
- Predanje govori da je Dioklecijan stigao u grad Nikomidiju sa jasnom namerom – da uništi hrišćane i izbriše svaki trag njihove vere. Mučenja su bila nemilosrdna, ljudi su pretrpeli neizrecive patnje, a mnogi su podlegli pod težinom muka. Tada se pojavio sveti Anikita, jedan od uglednih ljudi toga grada, koji je bez straha stao pred cara i otvoreno ispovedio svoju veru u Isusa Hrista. Nije skrivao da veruje u Boga koji se ovaplotio radi spasenja čovečanstva i bez dvoumljenja je rekao da su paganski idoli samo gluvo i nemo kamenje, nedostojno da im se ljudi klanjaju.
Car se razgnevio čuvši njegove reči i naredio najstrašnija mučenja. Najpre su mu odsekli jezik, ali se, prema predanju, dogodilo čudo – i bez jezika Anikita je nastavio da govori. Narod se divio jer i pored bola nije prestajao da ispoveda Hrista. U želji da ga uništi, Dioklecijan je naredio da na njega puste lava, ali se dogodilo novo čudo – životinja se umiljavala oko mučenika i nije mu nanela nikakvo zlo. U tim trenucima, hram posvećen Herkulu iznenada se srušio, što je narod doživeo kao znak da su hrišćani pod božanskom zaštitom.
U publici se tada našao i Fotije, Anikitin rođak, koji je gledao sva ova čudesa. Nije mogao da ostane nem, već je prišao mučeniku, poljubio ga i pred svima objavio da i sam veruje u Hrista. Njegove reči odjeknule su kao prkos carevim naredbama: „O idolopokloniče, postidi se, bogovi tvoji su ništavilo!“ Dioklecijan je odmah naredio da Fotija pogube, ali kada je dželat podigao mač, dogodilo se novo čudo – udario je samog sebe i pao mrtav.
- Nakon toga, Anikita i Fotije bačeni su u tamnicu, gde su proveli tri godine u teškim uslovima. Glad, žeđ i okrutnost čuvara nisu ih slomili. Njihova vera postajala je samo jača, a tamnica se pretvorila u mesto molitve i utehe za sve zatočene hrišćane. Na kraju su izvedeni pred narod i osuđeni da budu spaljeni u usijanoj peći. No, ni tada nisu bili sami – mnogi hrišćani, muškarci, žene i deca, svojevoljno su im se pridružili. Ušli su u oganj pevajući i moleći se Bogu, zahvalni što im je pružena prilika da stradaju mučeničkom smrću i tako posvedoče svoju veru. To se zbilo oko 305. godine i zauvek je urezano u pamćenje Crkve.
Njihova imena i danas se prizivaju u molitvama, posebno prilikom svetih tajni jeleosvećenja i vodoosvećenja. Vernici ih smatraju zaštitnicima i posrednicima pred Bogom u trenucima bolesti, iskušenja i potrebe. Stradanje svetih Anikite i Fotija svedoči da ni najteža iskušenja, ni mučenja, ni oganj, ni mač, ne mogu pokolebati onoga ko je svoju veru zasnovao na istini i ljubavi Hristovoj.
- U crkvama se na ovaj dan podseća i na reči molitve koje nose duboko značenje: „Mučenici Tvoji, Gospode, u stradanju svome primili su nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega. Jer imajući pomoć Tvoju, pobedili su mučitelje, a razbili nemoćnu drskost demona. Njihovim molitvama spasi duše naše.“ Ove reči nisu samo puko sećanje na prošlost, već i podsećanje da je smrt za vernika samo prelazak u večni život, a da pobeda ne leži u telesnoj snazi, već u duhovnoj postojanosti.
- Vernici danas pale sveće i mole se za zdravlje, mir i spasenje svojih bližnjih, podsećajući sebe da vera zahteva hrabrost, ali da donosi i utehu kada se suočavamo sa najvećim životnim nevoljama. Anikita i Fotije svojim primerom pokazali su da ljubav prema Bogu ne poznaje strah i da čak i u trenutku smrti može sijati svetlost koja inspiriše pokolenja. Njihova priča nije samo istorijski zapis, već i živa poruka svim vernicima da ostanu čvrsti i postojani, jer vera donosi snagu koja nadilazi svaku ljudsku nemoć
