Sutra, 4. septembra, pravoslavni vernici u Srbiji dočekuju dan posvećen Svetom Agatoniku – mučeniku koga tradicija pamti ne samo po stradanju, već i po tome što je, prema predanju, štitio mir, hrabrio pomirenje i ohrabrivao ljude da obnove pokidane veze. Saznajte više u nastavku..
U narodu se ovaj datum smešta između Male i Velike Gospojine, kao u vremenski procep u kojem se završava leto i priprema ulazak u jesen. Upravo zato mnogi ga doživljavaju kao prelomni trenutak: vreme kada se balansira ono što je bilo i ono što tek dolazi, kada se kuća i duša preslažu, a odnosi popravljaju. U starini se verovalo da u danima oko ovog praznika treba završiti poslove, izmiriti račune i uputiti reč izvinjenja onome s kim se nekad skrenulo s puta – da bi zima bila mirnija, a savest lakša.
- Po selima i varošima taj osećaj prelaza imao je i svoj vidljivi izraz: vašari i narodni sabori. Nekada su se na njima susretali trgovci, zanatlije, pevači, putnici i porodice koje su dolazile iz udaljenih krajeva. Govorilo se da na dan Svetog Agatonika “valja trgovati”, jer sve što se tada kupi ili proda nosi blagoslov doma. Ipak, suština nije ležala u robi, već u susretu – u rukovanju nakon raskola, u zagrljaju posle ćutnje, u spremnosti da se sitne i krupne uvrede puste niz vodu. Tako su vašari postajali više od pijace: bili su pozornica pomirenja, mesto na kojem se dogovarala svadba, sklapali poslovi, vraćala poverenja. I danas, uprkos digitalnim vezama i brzim porukama, mnogi posegnu za starim običajima upravo zato što prizivaju ono što je ljudima najpotrebnije – prisustvo, strpljenje i toplu reč.
- Ko je bio Sveti Agatonik? Po crkvenom predanju, živeo je u Nikomediji, u vreme kada su hrišćani trpeli žestoke progone. Propovedao je jevanđelje među tada pretežno paganima, okupljajući malu zajednicu vernika koja je svoje uverenje čuvala tiho, ali postojano. U vreme cara Maksimijana, talas represije zahvatio je i njegovu okolinu: uhapšen je čuveni Zotik sa učenicima, a potom i sam Agatonik sa onima koji su bili uz njega – Prinkips, Teoprepije, Akindin, Severijan, Zenon i mnogi drugi. Putevi njihovog stradanja bili su dugi i okrutni. Neki su, kako predanje beleži, izdahnuli pre kraja puta, Severijan je ubijen kod Halkidona, a Agatonik je doveden do Silimvrije u Trakiji, gde je zajedno sa saborcima, posle mučenja, posečen mačem “pred samim carem”. Kasnije, u Carigradu, podignut je hram u njegovu čast: znak da se ime mučenika ne briše iz pamćenja, već pretvara u svetionik onima koji istrajavaju.
Taj svetionički smisao praznika čita se i u poruci koju sveštenici danas ponavljaju vernicima: oprost je jači od svakog dara, a mir u porodici i komšiluku vredniji je od svakog dobitka. Zato se na Agatonika neretko predlaže da se pozove onaj s kim se dugo nije govorilo, da se napiše poruka pomirenja, da se ode na liturgiju i zapali sveća ne samo za sopstveni mir, nego i za mir onih s kojima se nekad bilo na suprotnim stranama. U narodnoj praksi to znači i male, konkretne stvari: svratiti kod rođaka s kojim se vremenom izgubio kontakt, nazvati kumove, uspostaviti dijalog tamo gde je ostalo nedorečeno. Verovalo se – i mnogi to veruju i danas – da kuća u koju se na ovaj dan unese slog, će lakše pregurati hladne mesece i teške nedelje, ma kakve nevolje spolja kucale.
- Kako beleže domaći hroničari i crkveni kalendari, Agatonikov dan je i prilika da se preispita stanje sopstvene duše. Pored simbolike mirenja, prisutna je i ideja spremnosti: pripremiti zimnicu i drva, ali i razmišljanja, navike, odnose. Šta je važno zadržati, šta odbaciti? Koju rečenicu treba izgovoriti, a koju zauvek prećutati? U toj tihoj reviziji sopstvenog života neretko se pronalazi snaga da se započne iznova – upravo zato se za ovog sveca često kaže da “blagosilja nove početke”. To nije magijska formula, već poziv na odgovornost: blagoslov prati trud, a mir ne dolazi bez spremnosti da se načini prvi korak.
