Sećam se dana kada nisam znala šta znači biti siti, a kamoli imati dovoljno za obrok. Odrastanje u siromaštvu nije nešto što se lako zaboravi, iako vreme sve izbrisalo, ovi trenuci ostaju duboko urezani u mom sećanju. „Često sam išla u krevet gladna“, kaže žena koja je sada odrasla, koja se izborila za svoj život, ali nikada nije zaboravila ono što je prošla.
Odrasla sam u porodici koja nije imala mnogo. Otac je radio fizičke poslove, mama se brinula o kući i nas troje dece. Bilo je to vreme kada se svaki dinar brojao, a obroci su bili skromni. Često je u našem domu vladala tišina u kojoj se nije smeo spominjati nedostatak hrane, jer svi su znali da bi to samo pogoršalo situaciju. Ponekad bi mama pripremila samo supu od povrća, možda parče hleba, a ponekad bismo je pojeli zajedno, sa puno ljubavi, ali i sa tugom u očima, svesni da to nije dovoljno.
Sećam se da smo sedili za stolom, svi sa istim pitanjem u očima: „Hoćemo li imati dovoljno do sledećeg dana?“ Možda nije bilo reči, ali svi su znali da se brinemo. Ponekad smo, kao deca, nažalost, išli u krevet gladni, jer jednostavno nije bilo dovoljno. Iako su roditelji činili sve da nas zaštite od tih muka, nije im bilo lako da sakriju brige koje su nosili. Iako smo se trudili da to ne primetimo, povremeno su nam se čak obratili sa izgovorima, govoreći: „Danas nema hrane, ali sutra ćemo imati više, obećavam vam.“
Iako sam bila dete, shvatila sam da nije lako biti odrasla osoba u takvim uslovima. Biti roditelj, koji mora da se izbori za svoju decu, znači da preuzimaš teret odgovornosti, ponekad i na svoju štetu. Mama je uvek činila da se osećamo voljeno, uprkos tome što je znala da mi nemamo dovoljno hrane. Moji roditelji nisu pokazivali slabost, iako su se suočavali sa stvarima koje bi mnoge ljude slomile.
Kako sam odrasla, shvatila sam da su moji roditelji činili najbolje što su mogli sa onim što su imali. Mnogi ljudi koji su odrasli u sličnim okolnostima znaju da, čak i u najvećem siromaštvu, ljubav, toplina i zajedništvo mogu biti snaga koja pokreće ljude da se suoče sa svim izazovima. Iako nas nije bilo lako nahraniti, ljubav koju smo imali, međusobna podrška i verovanje u bolje sutra učinili su da svaki obrok bude vredan.
Danas, dok gledam svoju decu, ne mogu da ne setim tih dana. Iako je naš život sada mnogo bolji, uvek nosim sa sobom sećanje na te teške trenutke. Iako više nikada nisam morala da idem u krevet gladna, nisam zaboravila kako je to biti na ivici, s praznim stomakom i bez ikakve nade da bi sutra moglo biti bolje. I sada, kada jedem, osećam zahvalnost, ne samo za ono što imam, već i za to što sam kroz to iskustvo naučila snagu i izdržljivost.
Sećanja na detinjstvo u kojem je često bilo malo hrane, ali mnogo ljubavi, sada su moj podsetnik na to koliko je važno vrednovati ono što imamo. Naučila sam da nikada ne uzimam ništa zdravo za gotovo, da svaki obrok, ma koliko mali bio, može biti velika stvar za nekoga ko nije imao dovoljno. Bez obzira na to koliko je život bio težak, iz tih trenutaka izašla sam jača i sa većim poštovanjem prema onima koji se bore s istim problemima. Biti gladan, kako fizički, tako i emocionalno, oblikuje nas na načine koje ni ne možemo zamisliti dok ne odraslimo i ne shvatimo snagu koju stičemo kroz teške trenutke.
