U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o jednom događaju, a koji se desio u Srbiji. Iskustvo jedne britanke, prenosimo u nastavku….
U ovom emotivnom i inspirativnom prikazu donosimo priču o jednoj Britanki koja je odlučila da započne neobično putovanje – ono koje vodi pravo do njenih porodičnih korena u selu Čukojevac, nadomak Kraljeva. U centru ove potrage nalazi se deda po imenu Dobrosav, čovek koji je neposredno nakon Drugog svetskog rata bio prinuđen da napusti tadašnju Jugoslaviju i započne novi život u dalekom Velsu.
Njegova unuka danas, decenijama kasnije, nosi isto prezime s ponosom i osećajem duboke povezanosti s mestom koje nikada nije posetila, ali ga doživljava kao deo svog identiteta. Njena želja nije samo da upozna zavičaj svog dede, već i da pronađe rodbinu i obnovi porodične veze koje su vremenom izbledele. Svoje emocije i planove podelila je sa širom javnošću putem jednog popularnog foruma, gde je otvorila srce i zatražila pomoć u pronalaženju rođaka u Srbiji.
Međutim, njena priča nosi i dodatnu složenost – ona je lezbejka, i planira da putovanje ostvari u društvu svoje partnerke. Zabrinuta je kako će to biti prihvaćeno u zemlji koja se i dalje suočava s brojnim društvenim predrasudama kada su u pitanju LGBT osobe. Iako je puna entuzijazma zbog susreta sa zemljom predaka, strah od moguće netrpeljivosti i neprijatnosti nije moguće zanemariti.
Priča njenog dede Dobrosava oslikava tipičnu sudbinu ljudi tog vremena. On je 1947. godine emigrirao u Vels, gde je proveo ostatak života i preminuo 1994. godine. Iako ga nikada nije upoznala, kroz detinjstvo je slušala razne priče o njemu. Tek nakon što joj je preminula baka, o kojoj je dugo brinula, stekla je više slobodnog vremena da se upusti u ozbiljniju potragu za porodičnim tragovima.
Ponosno ističe da joj prezime ukazuje na srpsko poreklo, a smatra i da se fizički razlikuje od prosečnog britanskog turiste. U sećanju su joj ostale sitnice koje povezuju porodicu sa Srbijom – žena po imenu Vinjola koja ih je nekada posećivala, čestitke koje su stizale za Božić od Dragane i Dušana, kao i telegram saučešća koji je njena baka Odra dobila iz Srbije. Sve su to delići slagalice koje sada pokušava da sastavi u celinu.
Ono što posebno zabrinjava ovu ženu jeste pitanje lične bezbednosti. Podelila je jedno neprijatno iskustvo iz Hrvatske, gde su se ona i partnerka suočile sa homofobičnim komentarima taksiste, iako se nisu otvoreno predstavile kao par. Iz tog razloga, zamolila je forumaše za iskrene savete – da li je sigurno da se kao par pojave u Srbiji, ili bi ipak bilo pametnije da se ponašaju kao prijateljice u javnosti?
Odgovori koje je dobila bili su raznoliki – neki su je savetovali na oprez, ističući da homofobija i dalje postoji, i da bi trebalo izbegavati bilo kakve provokacije. Jedan korisnik je istakao: “Veći deo mržnje u Srbiji usmeren je ka muškim gej parovima, dok su žene manje vidljive i često prolaze ‘ispod radara’.” Drugi su joj poželeli srećan put i podstakli je da bude svoja, ali i mudra, kako bi izbegla bilo kakve neugodne situacije.
Bez obzira na izazove i neizvesnosti, njena najdublja želja ostaje da pronađe nekoga ko zna nešto o Dobrosavu iz Čukojevca, čoveku čiji je život krenuo drugim putem, ali koji nije zaboravljen. Spremna je da putem privatnih poruka podeli sve dodatne informacije i prezimena kako bi došla do konkretnih saznanja o svojoj porodici.
Ova objava izazvala je snažan odziv – mnogi su je podržali i poželeli joj da u Srbiji doživi samo lepo. Istovremeno, otvorila je i važne društvene teme, poput prihvatanja različitosti, slobode izražavanja i prava na sigurnost za sve, bez obzira na pol, naciju ili seksualnu orijentaciju.
Potraga za identitetom i pripadnošću koju sprovodi ova žena univerzalna je i duboko ljudska. Njena priča ne govori samo o geografskom putovanju ka Srbiji, već o emocionalnom povratku ka sopstvenim korenima. I dok ona s jedne strane traga za rodbinom, s druge strane nas sve podseća koliko je važno razumevanje, tolerancija i empatija.
Njena odluka da krene ovim putem ne pokazuje samo hrabrost, već i snažnu volju da premosti jaz između prošlosti i sadašnjosti, između dve zemlje, ali i dve kulture. Takve priče nas podsećaju da je svet manji nego što mislimo, i da nas povezuju upravo one niti koje ne vidimo – krv, sećanja, i želja da znamo ko smo.
