Tumor je definitivno najgora bolest u cijelom svijetu. Podsjećanja radi, samo na godišnjem nivou, na nivou cijelog svijeta premine na milione osoba i to diljem svijeta. Slijedi i par jako zanimljivh detalja na ovu temu…
U ovom tekstu prisetićemo se jedne od najposebnijih figura srpske književnosti – Isidore Bjelice, žene čiji život, ali i njena borba sa opakom bolešću, ostavljaju neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti mnogih ljudi. Njena priča nije samo svedočanstvo o bolesti, već i o unutrašnjoj borbi, snazi emocija i nepresušnoj potrebi da se pronikne u dublje uzroke zdravstvenih problema.
Iako joj je dijagnostikovan rak jajnika, Isidora nikada nije posmatrala ovu bolest isključivo kroz prizmu fiziologije i medicinskih parametara. Verovala je da su emocije, a posebno tuga, bile ključni okidači njenog zdravstvenog stanja. Ova tvrdnja dolazila je od žene koja je godinama živela bez poroka – nije pušila, nije konzumirala alkohol i hranila se poprilično zdravo. “Tuga je najkancerogenija stvar na svetu”, izjavila je u više navrata, naglašavajući da su psihički i emocionalni faktori odigrali presudnu ulogu u njenom oboljenju.
Njena dijagnoza došla je 2012. godine, u trenutku kada je bolest već uzela maha. Iako su medicinski nalazi bili obeshrabrujući, Isidora nije klonula duhom. Naprotiv, pokazala je izuzetnu snagu i odlučnost da se bori, koristeći sve raspoložive metode, kako klasične, tako i alternativne. Nije se zadovoljavala standardnim tretmanima – tragala je za sopstvenim putem ka isceljenju, često ispitujući različite terapije i režime ishrane.
Jedan od najpoznatijih pristupa koji je isprobala bio je sirovi način ishrane. Međutim, uprkos tome što je verovala u lekovitost prirodne hrane, bolest se nije zaustavila. Isidora nije želela da zavara ni sebe ni druge – iako je čula za slučajeve izlečenja zahvaljujući ovakvom načinu života, kod nje rezultati nisu bili pozitivni. To ju je dodatno učvrstilo u uverenju da fizička ishrana nije dovoljna ako se ne “nahrani” i duša.
- Po njenom mišljenju, ključ uspeha u borbi protiv bolesti ležao je u ishrani siromašnoj ugljenim hidratima, izbegavanju šećera i aditiva, ali i u smanjenju stresa. Naglašavala je da bez obzira koliko neko vodi računa o telu, ako su emocije zapuštene i ako se tuga taloži godinama, to ostavlja ozbiljne posledice na zdravlje. Isidora je bila uverena da gotovo svi oboleli od raka nose zajednički imenitelj – dugotrajan emocionalni bol.
Njeno viđenje raka kao hronične bolesti bilo je neuobičajeno, ali i osvešćujuće. Smatrala je da sa rakom ne treba pokušavati “pobeći”, već naučiti živeti uz njega, kao sa nekim stalnim saputnikom. Nije verovala u čudesna izlečenja i jednostavna rešenja. Prepoznavala je individualnost svake dijagnoze i insistirala na tome da ne postoji univerzalna terapija za sve.
Uprkos tome što je bolest napredovala, do poslednjih dana ostala je dostojanstvena i iskrena, otvoreno govoreći o svojim strahovima, sumnjama i nadama. Isidorina priča nije bila isključivo tragična – naprotiv, u njenom tonu se uvek osećala borbenost, lucidnost i mudrost. Bila je glas koji je mnogima pomogao da prepoznaju značaj emocionalnog zdravlja.
Nažalost, 2020. godine ova neustrašiva žena napustila je ovaj svet. Ipak, ono što je ostavila za sobom daleko nadmašuje fizičku prisutnost. Njena priča i njen primer i dalje inspirišu mnoge – kako one koji se bore sa bolešću, tako i one koji se suočavaju sa ličnim gubicima, tugom i emocionalnim izazovima.
Isidora Bjelica nas je naučila da je hrabrost ne samo u fizičkoj borbi, već i u tome da se pogledamo u ogledalo svojih emocija i priznamo sebi istinu. U vremenu kada se često beži od dubljih osećanja i kada se zdravlje meri samo rezultatima sa papira, Isidora nas je podsetila da je duševni mir jednako važan kao i telesna ravnoteža.
Njeno nasleđe ostaje kao putokaz svima koji se bore – sa rakom, sa tugom, sa sobom. Jer, kako je i sama rekla, ne možemo uvek pobediti bolest, ali možemo izabrati kako ćemo se prema njoj odnositi. A Isidorin izbor bio je – dostojanstveno, iskreno i sa neugaslom verom u snagu duha.
