U današnjem ćlanku Vam donosimo priću o najljepšoj srpkinji i kako je na kraju završila,saznajte više u nastavku teksta….
Bila je najlepša Srpkinja: Njegoš je hteo da skine mantiju zbog nje, a ona do smrti čekala čuvenog Beograđanina. Na kraju je jela po grobljima i umrla kao prosjakinja
- Milica Stojadinović Srpkinja bila je žena ispred svog vremena – pesnikinja, rodoljub, intelektualka i simbol jedne epohe. Govorila je sedam jezika, svirala gitaru, a svojim nadahnutim stihovima osvajala je srca i duše tadašnje srpske elite. Ipak, njen život nije imao bajkovit kraj. Umesto spokoja i priznanja, poslednje dane provela je u siromaštvu, hraneći se po grobljima i proseći da bi preživela.
Žena koja je opčinila srpsku inteligenciju
- Poznati su iz daleka dolazili u Vrdnik samo da vide „nadzemaljske oči” i čuju pesme čuvene Milice. Opisivali su je kao lepotu koja „nije sa ovog sveta” – srednje visine, sa blagim crtama lica i očima koje su zračile mirnoćom, kao da nose tajnu celog univerzuma.
Njegoš, mitropolit crnogorski, toliko je bio očaran njenom lepotom i duhovnošću da je, kako se kasnije govorilo, žalio što nosi mantiju i što mu nije dopušteno da voli kao običan čovek. „Da nisam izabrao crkveni put, tražio bih njenu ruku,” navodno je govorio bliskim ljudima.
Nije bila lepa samo spolja. Milica je imala britak um i nesalomivu volju. U vreme kada je biti pismena žena bila retkost, ona je čitala evropske klasike, prevodila sa nemačkog i italijanskog, i pisala pesme koje su ujedinjavale srpski narod u borbi za slobodu.
Od „Vrdničke vile“ do zaboravljene prosjakinje
Kao mlada devojka bila je ljubimica srpske elite. Vuk Karadžić je zvao svojim „čedom Fruške“, knez Mihailo ju je smatrao prijateljicom, a Jovan Subotić, Ivan Mažuranić i Đorđe Rajković rado su joj posvećivali stihove. Njeni dolasci u Beograd izazivali su pravu senzaciju, a pesme iz zbirke „Pesme“ (1850) donele su joj slavu kakvu nijedna žena tog vremena nije imala.
- Ali život joj nije podario sreću u ljubavi. Volela je čuvenog beogradskog trgovca koji joj je obećavao brak, ali je ostavio zbog mlađe i bogatije žene. Milica ga nikada nije prebolela. Ostala je verna toj ljubavi do kraja, čekajući ga uzalud i odbijajući udvarače koji su joj nudili brak.
“Sve sam žrtvovala za Srbiju, a ona me zaboravila”, govorila je u starosti, dok je kao usamljena žena lutala beogradskim ulicama.
Jela po grobljima, a njene oči više niko nije gledao
Godine su prolazile, a Milica je sve više tonula u siromaštvo i zaborav. Nemaština ju je naterala da hranu traži po grobljima, uzimajući ostatke sa daća i zadušnica. Oni koji su je nekada slavili, sada su prolazili pored nje bez pogleda. “Nisu se setili da sam bila ta koja je za Srbiju pevala kad su drugi ćutali,” zabeleženo je u jednoj od njenih beležaka.
Umrla je 1878. godine, sama i zaboravljena, kao prosjakinja. Sahranjena je uz pomoć dobrih ljudi, daleko od slave i titula koje su joj nekada tepale.
Ostavština koja traje
Iako je njen život bio tragičan, Milica Stojadinović Srpkinja ostaje upisana u istoriju kao prva žena pesnikinja koja je pisala na narodnom jeziku i kao simbol borbe za obrazovanje žena. Njena zbirka „Pesme”, kao i pesnički dnevnik „U Fruškoj gori”, svedoče o duši koja je ljubila prirodu, narod i slobodu.
“Sve sam izgubila – mladost, ljubav, dom. Ali Srbija je bila moja najveća pesma,” napisala je u poslednjim godinama života.
