Postoje trenuci u braku kada shvatiš da ljubav sama po sebi nije dovoljna. Moja supruga i ja smo prošli mnogo toga zajedno – od prvih izlazaka i mladalačkih snova, do dece, kredita i svakodnevnih obaveza. Ipak, uprkos tome što je ljubav bila tu, naši odnosi su polako počeli da se kvare.
Sitnice koje postaju prepreke
U početku su to bile sitnice. Ona bi zamerala što ne pomažem dovoljno oko kuće, ja sam govorio da sam preumoran od posla. Umesto da razgovaramo smireno, svaka reč bi prerastala u raspravu. Vremenom, mali sukobi pretvarali su se u zid ćutanja. Sedeli bismo za istim stolom, ali kao stranci.
Najgore od svega bilo je to što je ljubav i dalje postojala. Mogao sam da vidim u njenim očima da joj je stalo, a i meni je bilo stalo do nje. Ali ponos, umor i neizgovorene reči stajali su između nas kao nevidljiva prepreka.
Umesto partnera – protivnici
Bračni život, koji je nekada bio pun radosti i podrške, pretvorio se u neprestano nadmetanje. Ko je više u pravu? Ko se više trudi? Ko više žrtvuje? Umesto da budemo tim, mi smo postali protivnici.
Deca su osećala napetost. Njihove male oči gledale su nas dok se prepiremo zbog trivijalnosti – ko će oprati sudove ili zašto računi nisu plaćeni na vreme. Najviše me bolelo to što sam znao da im pružamo loš primer, a ipak nisam imao snage da napravim prvi korak ka pomirenju.
Trenutak kada sam shvatio istinu
Jedne večeri, dok sam sedeo sam u dnevnoj sobi, pitao sam se: “Kako je moguće da dvoje ljudi koji se vole ne mogu da funkcionišu zajedno?” Odgovor je došao iznutra – ljubav je osnova, ali brak je mnogo više od toga. Potreban je rad, razumevanje i spremnost na kompromis.
Shvatio sam da ne mogu da očekujem da ona uvek bude ta koja će popuštati, kao što ni ja ne mogu uvek biti taj koji se povlači. Trebalo je da razgovaramo iskreno, da priznamo jedno drugom koliko nas sve boli.
Prvi razgovor posle dugo vremena
Sledećeg dana, kada su deca zaspala, seo sam pored nje. Glas mi je drhtao, ali sam uspeo da izgovorim:
“Bez obzira na sve, ja te volim. Ali osećam da tonemo. Hajde da probamo da spasimo ovo što imamo.”
Nije odmah odgovorila. Gledala me je dugo, a onda su joj krenule suze. Rekla je da se i ona oseća isto, da je umorna od svađa i da je zaboravila kako je bilo kad smo bili srećni. Tada smo prvi put posle dugo vremena pričali iskreno, bez optuživanja.
Male promene – veliki pomak
Dogovorili smo se da krenemo polako. Počeli smo da odvajamo vreme samo za nas, makar i sat vremena nedeljno, bez telefona, bez televizije. Naučili smo da kažemo “hvala” i za najmanju stvar. Nismo rešili sve probleme odjednom, ali smo prestali da budemo protivnici i ponovo postali partneri.
Ljubav nije dovoljna, ali je najjači temelj
Danas znam jedno – ljubav je važna, ali nije dovoljna ako ne ulažeš u nju svakog dana. Brak nije bajka u kojoj se sve dešava samo od sebe. To je zajednički projekat, gde oba partnera moraju da ulažu, da praštaju i da biraju jedno drugo iznova.
Bez obzira što smo dugo bili u lošim odnosima, ljubav nas je održala dovoljno da shvatimo da vredi boriti se. I sada, kada pogledam svoju ženu, znam da je bila u pravu kada je jednom rekla: “Nije poenta u tome da se nikada ne posvađamo, već da nikada ne prestanemo da biramo jedno drugo
