U danasnjem ćlanku proćitajte o Amaru, iz Sarajeva u kojem suOdrastao je uz oca Samira,al njegov život nije onakvim kakvog je zamisljao…..
Amar iz Banja Luke odrasto je verujući da je jedinic. Kada mu je umrla baka, otkrio je poruku sakrivenu u starom molitveniku: “Traži sestru – nije mrtva.”
Roditelji su joj uvek govorili da je rođen kao blagoslov nakon teških godina borbe za potomstvo. Nikada nije bilo priče o sestri, a kamoli nekoj tragičnoj tajni. Porodične slike bile su uredno poslagane, ali Sara je često imala osećaj da između redova porodične tišine postoji nešto neizrečeno. Pogledi su se izbegavali, rečenice prekidale kad bi pitala o detinjstvu.
Njegova baka Marija bila je jedina osoba koja joj je pričala o životu s puno srca, ali nikada o prošlosti roditelja. Kada je baka preminula, Amar je mesecima sredila njen stan, arhivirala dokumente, slagala pisma. I onda, među požutelim stranicama molitvenika iz 1947. godine, pronašla poruku pisanu drhtavim rukopisom:
„Amar Ako ovo ikad nađeš – traži sestru. Nije mrtva. Samo nije sa nama. – Baka.“
Kao da je svet prestao da postoji. Zbunjena, prestrašena, puna pitanja – otišla je kući s molitvenikom stegnutim kao svetinju.
Sledećih dana nije govorila ni reč. Samo je skupljala dokaze. Pogledala je stari album iz kojeg je uvek nedostajala jedna slika – okviri nisu bili simetrični. Jedna praznina. Našla je komad fotografije iza ormara – dete u bolničkoj benkici, u zagrljaju njene majke.
Te večeri sela je nasuprot svojih roditelja. Nije vikala. Samo je pitala: „Ko je ona?“ Pokazala je sliku.
Tišina.
I tada je majka počela da plače. Tiho, s rukama preko lica. Otac je ustao, zapalio cigaretu, i rekao: „Tvoja sestra je rođena četiri godine pre tebe. Bila je bolesna. Lekari su rekli da neće živeti. Tvoja majka nije mogla da podnese da gleda kako joj dete umire. Dali smo je na usvajanje. Rekli su da je umrla. Mi smo to prihvatili kao istinu.“
SAmar je osetila kako joj se tresu ruke. „I nikada je niste tražili?“ pitala je. „Nikada mi niste rekli da nisam sama?“
„Nismo imali snage,“ šapnula je majka.
Tih dana Sara je odlučila da prevrne svaki kamen. Kroz nevladine organizacije, matične knjige, bolnice – došla je do žene po imenu Lena Petrović, rođene 1995. u istoj bolnici kao i ona.
Ista krvna grupa. Isti madež na obrazu. Isti izraz očiju.
Amar joj je napisala pismo:
„Zovem se Amar. Mislim da sam tvoja sestra. Ne tražim ništa osim istine. Ako poželiš da razgovaramo – tu sam.“
Lena joj je odgovorila tri dana kasnije:
„Ceо život sam se pitala zašto ne ličim ni na koga u porodici. Ako si ono što mislim da jesi – čekam te u parku pored stare železničke stanice, nedjelja, 17h.“
Nisu govorile mnogo kada su se videle. Samo su se pogledale. Lena je rekla: „Oduvek sam volela plave perle, a nisam znala zašto. Sad vidim da i ti nosiš iste.“
Sara je klimnula glavom. Suze su govorile umesto njih.
Danas, dve sestre uče da budu porodica. Ne zovu jedna drugu „rođena“, jer ta reč nosi previše bola. Kažu: „Mi smo pronađene.“
Sara više ne traži savršene odgovore. Shvatila je da ponekad ljubav ne stanuje u istini, već u hrabrosti da je potražimo, bez obzira na cenu.
