Za danas smo vam spremili jednu temu, a koja je itekako povezana sa ljudima koji imaju strah od pasa. Naime, ne bi ih se trebali bojati, jer pas nikada neće napasti prvi, ako nema razloga za to….
U beogradskom naselju Rakovica sinoć oko 18:55 časova na ulici se odigrao pravi pakao, kada je vlasnički pas ujeo dečaka L.Đ. (7), nakon čega su se sukobili otac deteta i gazda životinje.
Vlasnički pas se, kako Telegraf saznaje, otrgao sa povoca i ugrizao dete (7), a gazda se potom udaljio sa mesta napada, odnosno – „pobegao“. Međutim, otac napadnutog deteta je sustigao vlasnika i udario ga u lice, a ovaj ga je poprskao suzavcem u facu!
Nažalost, dečak je zbog težine povreda hitno hospitalizovan u Tiršovoj i ima povredu butine. Policija je odmah intervenisala i uhapsila obojicu. O slučaju je obavešteno tužilaštvo.
Kako funkcioniše čopor?
- Ponašaju se onako kako su nasledili od vukova; čoporativno, imaju vođu. Imaju „satelite“ koji pokušavaju da skrenu pažnju plenu da bi vođa mogao da napadne – navodi Gavrić, dodajući da je bežanje najgora stvar koju čovek tada može da učini:
- Kada krenete da bežite od čopora, onda ste plen.
Kaže da su na ulici najčešće psi koji su nekad bili ljubimci. Priključuju se čoporu u strahu i u njemu poštuju hijerarhiju.
- Dešava se da vlasnik bije psa, ali on će i dalje da ide za njim, zato što to kod njih tako funkcioniše i tako je odvajkada. Pas traži pažnju i vođu čopora.
Ljudi često nemaju vremena za svoje životinje i onda kada imaju višak energije, te životinje postanu destruktivne, grizu nameštaj… Onda budu izbačene na ulicu. Ljudi ne razmišljaju da su oni uzrok – kaže Gavrić, navodeći da su vlasnik i ljubimac takođe jedan čopor, te da se i tu zna ko je vođa.
Kaže da psi čoveka ne napadaju „iz čista mira“, te da to leži i u psećoj logici.
- Pre svega zato što je čovek veći od njega. Psi se prepoznaju među sobom i određuju snagu na osnovu visine očiju. Gledaju koliko je pas krupan. Mali nikad ne napada velikog – kaže.
Četiri razloga zbog kojih pas napada
- Psi laju da upozore čoveka da ulazi na njihovu teritoriju. Čopor ume da napada u želji da odbrani mladunce. To se veoma retko dešava. Dešava se da pokušavaju da odbrane teritoriju gde imaju hranu. Ako postoji neki kontejner gde se često baca hrana, onda pokušavaju da brane to što je za njih izvor života – navodi razloge, istovremeno isticanjući podatke koji idu u prilog poslovici da pas koji laje, ne ujeda:
- Pas laje da upozori. Kad hoće da napadne, on se ućuti, iskezi zube, nakostreši dlaku, povije uši, nekad povije rep, nekad i maše repom. Ako maše repom, dakle, ne znači da neće napasti. Ali pas koji laje kada prolazite pored dvorišta, često prestane da laje kada uđete u dvorište.
Dešava se i da psi potrče za kesom sa hranom, što je posebno veliki problem za decu.
- Psi krenu za njima, ljudi se uspaniče i mlate tom kesom, psi to doživljavaju kao napad. To je zabuna između čoveka i čopora pasa. Najveći problem jeste što su deca ugrožena kategorija jer su mali. Njih psi prepoznaju kao manji plen koji lakše mogu da savladaju – kaže Gavrić, navodeći mogući scenario:
- Roditelji spakovali detetu hranu, okačili mu je o ranac na leđima. Ono đače prvače, drugi, treći razred… Psi jednostavno krenu za tom hranom, a deca krenu da beže, onda to izaziva još veću paniku i tako to eskalira. Savetujemo roditeljima i deci da ne pakuju hranu u kese, nego u kutije koje ne puštaju mirise, jer psi imaju daleko oštrije čulo mirisa nego mi.
Pored toga što upozorava na bežanje, Gavrić objašnjava na koji način treba postupiti kada se čovek nađe pred čoporom pasa.
Kako reagovati u krizi?
- Ako čopor pasa stane ispred čoveka, očekujući reakciju, čovek ne sme da se uspaniči, ne sme da beži. Druga stvar je da ne treba ni da ih napada. U prvom slučaju se predstavlja kao plen. A ako krenete da ih napadate, onda ste faktički agresor i oni se brane. Verovatno će vas napasti. Važno je da ih ignorišete – kaže Gavrić, navodeći kako je to izvodljivo:
- Niti da pokažete da ih se bojite niti da ste pretnja za njih. Treba da stanete, da sačekate da prođe to njihovo testiranje, da ne gledate psa u oči, da mu se ne smejete, tj. ne kezite zube.
Kaže i da postoji pogrešno uverenje da su veliki psi opasni, te da statistika pokazuje da najviše ujedaju mali. U korenu toga opet je, kaže, strah.
- Pas koji je u naručju vlasnika i koji se tu oseća sigurno, može i da ujede kad neko krene da ga pomazi – kaže Gavrić, navodeći da to nije slučaj sa velikim psima, jer se ne osećaju ugroženo.
Navodi i da “nesporazumi” između čoveka i psa nastaju i iz najbolje namere. Kada se sretnu dva psa na povocu, žele da se onjuše, a vlasnici ih često privlače sebi da bi izbegli sukob.
- Ako me vlasnik privlači da budem bliži njemu, znači da je opasnost i da treba da ga branim – tumači situaciju iz perspektive psa, čuvara i odanog prijatelja.
- Psi kad su u čoporu, oni se sabiju. Što su gušće, to su jači. To je jednostavno signal da pas treba da napadne, a vlasnik se uplaši, pa još više vuče psa i onda dolazi do nesporazuma.
Različite vrste pasa različito reaguju, te se dešava i da ljudi imaju pogrešan pristup. U dvorište ovčarskog psa, kaže Gavrić, ne treba tek tako ući. On je vrlo teritorijalan. Haski je, sa druge strane, bezopasan, ali se ne vezuje za čoveka.
