Riječ “pokojnici” odnosi se na osobe koje su preminule, odnosno na ljude koji su napustili ovaj svet. Ovaj pojam se često koristi u svakodnevnom govoru, ali i u verskim, kulturnim i običajnim kontekstima. U mnogim kulturama, sećanje na pokojne osobe ima poseban značaj, a običaji vezani za njihov spomen mogu se vrlo razlikovati od zemlje do zemlje, kao i od vere do vere.
Običaji vezani uz smrt u Srbiji predstavljaju duboko ukorijenjenu tradiciju koja se, iako se prilagođava savremenom vremenu, i dalje poštuje u mnogim delovima zemlje. Ovi običaji i rituali često se razlikuju od kraja do kraja, a specifične tradicije usko su povezane s verovanjima i narodnim običajima koji su se razvijali kroz istoriju. Jedan od najvažnijih aspekata tih običaja jeste način na koji ljudi izražavaju tugu i poštu prema preminulima, ali i verska i duhovna shvatanja smrti.
Izražavanje žalosti i poštovanja
Nakon smrti voljene osobe, članovi porodice često počinju nositi crnu odjeću, kao znak žalosti. Ovaj običaj može trajati od 40 dana pa sve do godinu dana, ovisno o želji i tradicijama koje porodica poštuje. Žene su nekada nosile crnu maramu, dok su muškarci često birali crnu košulju ili kravatu. Crnina se nosi kako bi se označila tuga zbog gubitka, a tokom tog perioda obitelj izbjegava učešće u veselim događanjima, igrama i pevanju. Danas je prihvaćeno da crninu nosimo obavezno do 40 dana, ali to ne znači da osoba ne može nastaviti poštovati ovaj običaj do šest meseci ili godinu dana, ako to smatra potrebnim.
Iako je smrt tužan događaj, u srpskoj tradiciji se ne zaboravlja slaviti krsnu slavu, bez obzira na gubitak. Čak se smatra da je u tim trenucima potrebno još više moliti za pokoj duše preminulih srodnika. Slava je važan trenutak za obitelj, jer se tokom tih molitvi spominju preminuli, čime se čini svojevrsni most između života i smrti.
Održavanje običaja nakon smrti
Nakon smrti osobe, uobičajeno je izbegavati veselja, svadbe i zabave, barem tokom godine dana. Ovaj period žalosti nosi sa sobom ozbiljan ton, koji je prepoznatljiv u mnogim delovima Srbije. U ovim situacijama, naročito kada je reč o sahranama, često se potraži savet od sveštenika, jer običaji vezani za smrt mogu da variraju u različitim krajevima, a pravilno tumačenje tradicije je često ključno.
Religijsko shvatanje smrti
Prema kršćanskom učenju, smrt je posledica “kazne za grijeh”, koja je nastala usled Adamovog prekršaja prema Bogu. U početnom Božjem planu, smrt je trebala biti bezbolna i prirodna, poput procesa preobražaja, slično onome što leptir doživljava izlazeći iz kukuljice. Smrt nije bila zamišljena kao nešto strašno, već kao prelaz u večni život, ali je sa dolaskom greha postala izazov za ljudsku dušu i telo.
Narodni verovanja i rituali vezani uz smrt
U Srbiji, običaji vezani uz smrt nisu samo društvene norme, već i duboko ukorenjena verovanja koja sežu u prošlost. Ruralne sredine posebno čuvaju ovakve običaje, koji se ponekad baziraju na strahu i poštovanju nadprirodnih bića. Na primer, u nekim delovima zemlje, postoji verovanje da svi članovi porodice moraju ostati budni kada dođe do smrti, jer se smatra da smrt nije samo fizički prestanak života, već nešto što je povezano sa snom. Zbog toga se boje da će osoba koja spava biti sledeća koja će umreti.
Takođe, postoji verovanje da, ako osoba umre sa otvorenim očima, onaj ko ih prvi vidi može biti sledeći koji će preminuti. Kada osoba umre sa šibicama u džepu, smatra se da je potrebno probušiti ih iglom kako bi se sprečilo da se vrati kao vampir. U mnogim krajevima, ogledala u kući se odmah prekrivaju jer se veruje da duh pokojnika može ući u ogledalo i ostati tu, zaražavajući one koji ga pogledaju.
Verovanja i magični rituali
Postoje i specifična verovanja vezana za vodu i mrtvo telo. U nekim krajevima Srbije smatraju da je voda u kojoj se preminuli kupa „nečista“, pa je potrebno paziti da se ona ne prospe pred kućom, jer može doneti nesreću. Takođe, veruje se da mrtvo telo može biti štetno za životinje i biljke, zbog čega se izbegava prolazak pogrebne povorke kroz polja, livade ili stado.
U nekim delovima zemlje, postoji i verovanje da rođaci koji su rođeni u istom mesecu dele istu sudbinu, pa će smrt jednog od njih brzo uslediti. Kako bi se izbegao ovaj „neprijatni“ događaj, obično se organizuje ritual “otkupa” mrtvaca, a u okolini Zaječara postoji običaj da rodbina i prijatelji na groblju gađaju zemljom, verujući da će osoba koja bude pogođena biti zaštićena od smrti.
Zaključak
Običaji vezani uz smrt i pogreb u Srbiji čine bogatstvo tradicije i verovanja koja se prenose generacijama. Iako se s vremenom menjaju, ovi običaji ostaju ključni za očuvanje kulturnog identiteta i duboko su ukorenjeni u životima ljudi. Mnoge porodice u Srbiji pridaju posebnu važnost ovim ritualima jer smatraju da oni omogućuju duhovno povezivanje s preminulima i očuvanje poštovanja prema životu i smrti. U tom kontekstu, ovi običaji ne predstavljaju samo žalost, već i duboku povezanost sa tradicijom, verovanjem i životnom filozofijom koja je oblikovala društvo kroz vekove.
