U današnjem članku vam pišemo o priči koja pokazuje snagu ljubavi koja ne poznaje granice. Slaviša i Razija, par koji je izgradio svoj život u malom kosovskom selu, doživljavaju ljubav i život u skladu sa sobom, uprkos izazovima koji dolaze iz spoljnog sveta. Saznajte…
U njihovoj priči ne postoji mesto za mržnju, samo za poštovanje i međusobnu podršku koja je jača od svega što im se našlo na putu.
Pre 15 godina, Razija je napustila svoj rodni grad Tiranu i udala se za Sinišu, Srbina iz Zebinca, sela koje je smješteno u okolini Prištine.
Iako su odmah krenuli sa životom na farmi, sa stokom i obradom zemlje, njihova svakodnevica nije bila laka. Ubrzo su postali roditelji blizanaca, ali su se, uprkos teškim uslovima, trudili da svojim potomcima obezbede ljubav, sigurnost i obrazovanje. U tom procesu, ništa ih nije moglo zaustaviti – ni predrasude komšija, ni težak život u izolaciji.
- Njihova priča se ne temelji samo na ljubavi koja je premostila kulturne razlike, već i na tome kako su izgradili zajednicu sa samim sobom, svojoj decom i onima koji su ih poštovali. Ova ljubav je nešto dublje od onoga što vidimo na prvi pogled – ona je priča o tome kako su Razija i Siniša gradili dom u kojem se ne vodi rat sa svetom oko njih, već sa svakodnevnim izazovima.
Mnogi su bili skeptični prema njihovoj vezi, kako zbog toga što je ona Albanka, a on Srbin, tako i zbog mesta na kojem su odlučili da žive. Zebince, smešteno u kosovskom planinskom kraju, nije bilo nimalo ugodno. Usprkos tome, njihova ljubav nije zavisila od toga što misle komšije ili kako ih gledaju. U svojoj kući su gradili sreću i hrabrošću su se borili sa svim nedaćama koje su dolazile s teškim životom na selu.
Život im nije bio lak, ali su se nosili sa svim teškoćama koje su ih pratile – problemi sa vlažnom kućom, lošim putem do njihovog doma i izostanak pomoći od strane nadležnih, sve to činilo im je život težim, ali ne i nemogućim. Siniša i Razija, bez obzira na sve, nikada nisu odustali. Poštovali su jedni druge, pa su decu učili da je najvažnija stvar u životu ljubav, a ne to koje smo vere ili porekla.
- Iako su komšije od početka gledale s podozrenjem, vremenom su shvatili da je njihova ljubav snažnija od predrasuda. Deca, koja su odrasla u okruženju koje nije idealizovalo nikakvu etničku grupu, već je učilo ljude da cene jedni druge zbog onoga što jesu, a ne zbog nečega što se ne može birati. Razija je srpski jezik naučila brzo, a njena sposobnost da se uklopi i bude deo ove zajednice nije bila zasnovana na jeziku, već na hrabrosti da voli i poštuje svog muža i njegovu tradiciju.
Njihova deca, Marina i Mihajlo, ne poznaju granice. Oni su odrasli u porodici koja im je pokazala da je ljubav nešto što se ne može ograničiti verskim ili nacionalnim razlikama. Odrasli su s poverenjem da su svi ljudi isti, bez obzira na poreklo, i da je to što ih čini posebnim njihova unutrašnja vrednost. Iako su živeli u izolaciji, nisu se povukli pred osudama i predrasudama.
- Danas, Jovići žive pošteno i skromno, ali imaju sve što im je potrebno. Zemlja koju obrađuju i stoka koju čuvaju jedini su izvor njihovog opstanka, a sve to rade sa puno ljubavi i pažnje. Život im je daleko od idealnog, ali je ispunjen poštovanjem, ljubavlju i neprestanim trudom. Iako su se suočili sa mnogim teškoćama, nikada nisu tražili sažaljenje ni pomoć. Ostali su čvrsto na svojim nogama i pokazali svetu da ljubav, iskrenost i poštovanje mogu da premoste sve prepreke, bez obzira na to šta svet oko njih misli ili kako ih etnički deli.
