Priče o ljubavi često nas podsećaju da granice, poreklo ili vera nisu prepreke kada dvoje ljudi odluče da se posvete jedno drugome. U danasnjem clanku donosimo Vam jednu taklvu…
Takva je i sudbina Časlava Todića iz sela Skulanevo, nedaleko od Gračanice, i njegove supruge Eleonore, žene poreklom iz Albanije, s kojom deli već petnaest godina zajedničkog života. Njihova priča svedoči da istinska naklonost može da pobedi kulturne razlike i da izgradi dom zasnovan na međusobnom poštovanju, poverenju i ljubavi.
- Časlav je, kada je rešio da se oženi, već bio u pedesetim godinama. Iskreno priznaje da mu nije bilo važno odakle žena dolazi, niti kojoj veri pripada, već da li će biti časna, vredna i spremna da deli život sa njim. Kako kaže, danas mnoge devojke ne žele da se udaju za nekoga ko živi na selu, pa je odlučio da potraži suprugu u Albaniji. Tako je upoznao Eleonoru, koja je u njegov dom došla jednog septembarskog dana, a već do decembra počela da uči o srpskim običajima i da se uklapa u život svog muža.
Eleonora se priseća kako je s osmehom učila da pravi slavski kolač, da ide sa Časlavom u crkvu i da slavi hrišćanske praznike poput Vaskrsa i Božića. Iako je rođena kao muslimanka, ona ističe da je prelazak u pravoslavlje bio njen lični izbor, a ne nametnuta odluka. „Bog je jedan“, kaže ona, objašnjavajući da promena vere nije promenila suštinu njenog identiteta, već je samo dodatno učvrstila njenu povezanost sa mužem i njegovom porodicom.
- Ono što je Eleonoru posebno dirnulo bio je topao prijem koji je doživela kod Časlavovih roditelja. Nikada se nije osećala kao strankinja, već su je prihvatili kao rođenu ćerku. Ta podrška bila je ključna u prvim godinama, jer je život u novoj sredini bio pun izazova. Najveći problem bio je jezik. U početku nije znala nijednu reč srpskog, što ju je često dovodilo do suza. Nije mogla da izrazi svoja osećanja niti da odgovori na pitanja ljudi oko sebe. Često se osećala usamljeno i nemoćno, ali uz strpljenje, upornost i ljubav uspela je da savlada jezik i da se potpuno uklopi u zajednički život. Danas govori srpski bez teškoća, što joj omogućava da slobodno komunicira, podiže decu i u potpunosti učestvuje u svakodnevici.
Časlav i Eleonora su tokom godina naučili da poštuju običaje i tradiciju jedno drugog. Eleonora je prihvatila pravoslavne praznike i obrede, dok je Časlav sa velikim poštovanjem održavao kontakte sa njenom porodicom u Albaniji. On sam priznaje da su odnosi sa njegovom tazbinom srdačni i da se uvek oseća dobrodošlo. Ta međusobna otvorenost učinila je da oba doma postanu isprepletana, iako ih dele kultura i poreklo.
- Njihov brak je obeležen i roditeljskom srećom. Imaju dvoje dece, sina Ognjena i ćerku Lenu, koji su njihova najveća radost. Deca odrastaju u porodici koja kombinuje dva kulturna nasleđa, ali i pokazuje da je moguće graditi harmoničan dom zasnovan na ljubavi, a ne na razlikama.
Eleonora iskreno priznaje da su postojali periodi kada joj je bilo teško, naročito na početku, kada je suze prolila više puta nego što bi želela da prizna. Ali sada, kada pogleda unazad, kaže da je svaki izazov samo učvrstio njen brak i porodicu. Naučila je da voli novo okruženje, a njena odluka da se krsti i pređe u pravoslavlje došla je iz osećaja pripadnosti i povezanosti, a ne iz pritiska.
- Danas, nakon više od petnaest godina zajedničkog života, njihova priča ostaje dokaz da ljubav i poštovanje mogu prevazići sve barijere. Njihov život možda nije luksuzan, ali je ispunjen – oni žive jednostavno, uz međusobno razumevanje i radost koju pronalaze u malim stvarima. Njihova deca rastu u atmosferi ljubavi, zajedništva i tradicije, a njih dvoje su primer da ni jezičke, ni kulturne, ni verske razlike ne mogu da stoje na putu iskrene ljubavi.
U vremenu kada se razlike često naglašavaju kao prepreke, Eleonora i Časlav pokazuju suprotno – da su upravo te razlike most koji povezuje ljude i daje brakovima novu dimenziju. Njihova priča podseća da prava snaga ljubavi leži u spremnosti da prihvatimo drugog onakvim kakav jeste, i da zajedno gradimo život pun razumevanja i topline.
