Na prvi pogled, činilo se da je u pitanju tek obična iscrpljenost. Međutim, ono što je devojka iz Ćuprije osećala nije nestajalo ni nakon odmora ni nakon sna…..
Punih šest meseci borila se sa hroničnim umorom, a lekari su godinama pokušavali da pronađu uzrok. Tek posle pet godina, dijagnoza je stigla – i šokirala i nju i stručnjake.
Bolest koju mnogi potcenjuju
- Sindrom hroničnog umora nije prolazna slabost, već ozbiljno stanje koje može potpuno promeniti svakodnevni život. Karakteriše ga iscrpljenost koja traje duže od šest meseci, pad koncentracije, nesanica i bolovi u mišićima. Ipak, okolina često pokazuje nerazumevanje, pa oboleli pored fizičkih tegoba trpe i društvenu stigmu.
Prof. dr Branislav Milovanović, kardiolog sa Instituta „Dedinje“, ističe da bolest ima jasno definisane kriterijume, iako su simptomi često prikriveni ili se prepliću sa drugim stanjima. „Najveći problem je u tome što ne postoji jedan test koji bi potvrdio dijagnozu. Zbog toga mnogi pacijenti godinama lutaju od ordinacije do ordinacije, bez jasnog odgovora“, naglašava on.
Prepoznatljivi simptomi
- Kod obolelih se javlja ne samo konstantan umor, već i odložena reakcija organizma – iscrpljenost nastupa tek dan ili dva nakon fizičke aktivnosti. Spavanje ne donosi odmor, a većina pacijenata se budi umorna. Prisutan je osećaj „mentalne magle“, teškoće sa pamćenjem i koncentracijom, ubrzan rad srca, pa čak i nesvestica pri naglom ustajanju. Sve to stvara sliku bolesti koja iscrpljuje i telo i um.
Statistike pokazuju da sindrom češće pogađa žene, naročito između 30. i 50. godine, ali poslednjih godina lekari beleže sve više slučajeva i kod mladih. Stručnjaci ističu da uzroci mogu biti različiti – od virusnih infekcija i oslabljenog imuniteta, pa sve do stresa i načina života.
Postkovid i dodatne komplikacije
- Pandemija koronavirusa dodatno je zakomplikovala dijagnostiku. Simptomi postkovid sindroma gotovo su identični hroničnom umoru – glavobolje, iscrpljenost posle minimalnog napora, bolovi u mišićima, problemi sa disanjem i poremećaji sna. Lekarima je često teško da razdvoje o kojoj se dijagnozi radi, a pacijenti mesecima trpe posledice.
U emisiji „Oko magazin“, RTS je izvestio da veliki broj obolelih nema ni adekvatnu podršku porodice i radne sredine. Nerazumevanje i sumnja da „glume umor“ dodatno pogoršava njihovo stanje i vodi u depresiju i anksioznost.
Život sa dijagnozom
Devojka iz Ćuprije je godinama obilazila lekare. Kako navodi, svaki pregled donosio je novu sumnju – anemija, problemi sa štitnom žlezdom, stres. Ništa od toga nije bilo uzrok. Tek nakon niza specijalističkih analiza potvrđeno je da pati od sindroma hroničnog umora.
- „Bilo je olakšanje kada sam napokon dobila dijagnozu, jer sam godinama slušala da umišljam. Ljudi ne razumeju koliko je teško kada vam ni odmor ni san ne pomažu. Sada makar znam s čim se borim“, ispričala je ona.
Njena priča nije usamljen slučaj. Prema podacima „Blic zdravlja“, broj pacijenata sa ovom dijagnozom u Srbiji značajno je porastao u poslednjih pet godina. Pandemija je bila okidač, ali stručnjaci upozoravaju da je ubrzan ritam života, loša ishrana i nedostatak fizičke aktivnosti ono što dodatno pogoršava situaciju.
Kako se leči?
Iako univerzalnog leka nema, postoje terapijski protokoli i načini da se simptomi ublaže. Lekari preporučuju balans između odmora i umerenih fizičkih aktivnosti, pravilnu ishranu i psihološku podršku. Ključ je u pravovremenom prepoznavanju simptoma i javljanju lekaru.
„Hronični umor nije lenjost. To je stanje koje može dotaknuti svakoga i koje mora biti shvaćeno ozbiljno“, poručuje prof. Milovanović.
