U danasnjem clanku donosimo ,Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik posvećen prepodobnom Zosimu Tumanskom, saznajte više o ovom monahu čije ime i delo žive vekovima kroz molitvu, predanje i legendu……
Iako o njegovom životu nema mnogo sačuvanih istorijskih podataka, narod ga se seća kao svetitelja koji je doneo mir, utehu i isceljenje mnogima. Njegova priča, isprepletena sa narodnim verovanjem i kosovskim epom, ostala je duboko ukorenjena u duhovnoj tradiciji našeg naroda.
Zosim Tumanski, često nazivan i Zosim Sinait, pripadao je grupi isihasta – monaha pustinjaka koji su u vreme kneza Lazara došli iz Sinaja i nastanili se u Srbiji, donoseći sa sobom duh podviga, tihovanja i molitve. Smatra se da je živeo i podvizavao se u 14. veku, ali tačna godina njegovog rođenja i smrti ostala je nepoznata. Ipak, njegovo ime ušlo je u kalendar Srpske pravoslavne crkve 21. avgusta 1992. godine, kada je na Saboru SPC odlučeno da se među srpske svetitelje uvrsti devet Sinaita, među njima i on.
Za narod, međutim, Zosim nije bio samo ime u kalendaru. Njegova smrt obavijena je legendom koja povezuje svetitelja sa kosovskim junakom Milošem Obilićem. Prema predanju, Miloš je, loveći u šumi blizu manastira, slučajno pogodio Zosima strelom. Kada je shvatio da je umesto životinje ranio pustinjaka, Obilić ga je poneo na svojim rukama do mesta gde se danas nalazi manastir Tumane. Na tom mestu, iznemogli monah navodno je izgovorio reči: „Tu, mani me“. Upravo po toj rečenici, veruje se, manastir je i dobio ime Tumane.
Ova legenda, bez obzira na istorijsku pouzdanost, postala je deo narodne svesti i osnova za poštovanje Zosima Tumanskog kao mučenika i čudotvorca. Njegov grob u manastiru Tumane vekovima je mesto na koje hodočaste vernici tražeći utehu, isceljenje i duhovni mir.
Istog datuma kada se proslavlja Zosim, 21. avgusta, narod obeležava i uspomenu na drugog velikog podvižnika – prepodobnog oca Jakova, koji je sahranjen 1946. godine u Tumanu. Njegove mošti su nedavno proglašene svetim, a sve veći broj vernika dolazi da se moli i pred njegovim grobom. Tako je manastir Tumane postao jedno od retkih mesta gde narod može da se pokloni pred moštima dvojice svetitelja, verujući da njihova molitva donosi isceljenje i spas.
Manastir Tumane, udaljen svega devet kilometara od Golupca, kroz istoriju je više puta rušen i obnavljan. Stradao je tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, ali je najveću tragediju doživeo 1910. godine, kada je miniran zlom voljom tadašnjeg predsednika sreza. Na praznik Cveti svodovi su se obrušili na vernike, ali čudom niko nije stradao. Vernici su to protumačili kao znak zaštite prepodobnog Zosima, čije prisustvo čuva svetinju i sve koji mu se mole.
Danas, na njegov praznik, narod iz svih krajeva Srbije i šire dolazi u Tumane. U redovima pred moštima mogu se videti bolesni koji traže izlečenje, porodice koje mole za mir i slogu, ali i mladi koji žele da ojačaju svoju veru. Svedočanstva govore o mnogima koji su posle molitve svetitelju pronašli utehu, snagu i novi početak u životu. Vernici veruju da izgovorena molitva prepodobnom Zosimu može da zaštiti od nevolja, bolesti i nesreće, pa zato ovaj datum ima posebno mesto u duhovnom kalendaru.
Iako vekovi prolaze, priča o Zosimu Tumanskom i dalje inspiriše i okuplja. Njegova legenda o nenamernom stradanju, ali i reči „Tu, mani me“, podsećaju da je svetost često skrivena u tišini, poniznosti i prihvatanju Božje volje. Zato i danas, dok vernici izgovaraju molitvu njemu u čast, uverenje je isto kao i pre stotinu godina – da ih njegov blagoslov može zaštititi i doneti mir.
