U danasnjem clanku donosimo sve o ministru koji je uzivo u programu imao mozdani ,Ministar za javna ulaganja Darko Glišić……
Vest da je ministar Darko Glišić doživeo moždani udar tokom javnog nastupa zaledila je i šokirala gledaoce, ali i celu domaću javnost. Sve se dogodilo iznenada – dok je govorio pred kamerama, njegove rečenice su počele da gube jasan tok, lice mu je delovalo ukočeno, a levu ruku više nije mogao da podigne. Publika je u tom trenutku mislila da je reč o umoru ili iscrpljenosti, ali je ubrzo postalo jasno da je situacija mnogo ozbiljnija.
U roku od nekoliko sekundi, ministrovo zdravstveno stanje se pogoršalo, a zaposleni u produkciji momentalno su pozvali hitnu pomoć. Prisutni lekari i tehničari odmah su primenili osnovne protokole prve pomoći, ali sve je zavisilo od brzine reakcije i pravovremene intervencije. Ministar je hitno prebačen u bolnicu, gde mu se lekari i dalje bore za život, prema informacijama koje su preneli nacionalni mediji.
Kako piše portal “Lepa i srećna”, simptomima koji su primećeni kod Glišića prethodila je blaga vrtoglavica i osećaj slabosti, ali ništa nije nagoveštavalo da je reč o moždanom udaru – stanju koje u nekoliko minuta može promeniti život iz korena. Upravo zato je neophodno da građani nauče da prepoznaju znakove koji mogu da ukažu na šlog – jer u toj borbi, vreme je jedino oružje.
U medicinskoj praksi koristi se jednostavan sistem za rano otkrivanje moždanog udara, poznat kao FAST test – akronim koji sadrži četiri ključna parametra. Prvo je lice – ako osoba ne može pravilno da se nasmeje ili joj je osmeh iskrivljen. Drugo su ruke – ukoliko nije u stanju da podigne obe. Treći signal je govor – rečenice zvuče konfuzno ili nejasno. A poslednji je vreme – od trenutka kad se simptomi pojave, postoji uski prozor od 3 do 4 sata za delovanje. To je zlatni period u kom lekovi mogu da razbiju tromb i spreče trajna oštećenja mozga.
Pored FAST testa, sve češće se koristi proširena verzija BE FAST, koja uključuje još dva faktora: B za ravnotežu i E za vid. Nenadani gubitak stabilnosti, nemogućnost da se hoda pravo, kao i naglo zamućenje vida, dupli vid ili potpuni gubitak vida – mogu biti znak da je mozak već pod udarom. Nažalost, kod mnogih pacijenata ovi simptomi se ignorišu, pa lekarska pomoć dolazi prekasno.
Prema izveštaju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, svake godine u našoj zemlji više od 25.000 ljudi doživi moždani udar, a više od polovine njih ostane sa ozbiljnim posledicama – od paralize do gubitka govora. Posebno zabrinjava podatak da se ova bolest sve češće javlja kod ljudi ispod 50 godina, što ukazuje na duboke promene u načinu života, povećan stres i zanemarivanje zdravstvenih signala.
Novinari Kurira prenose da je Glišićevo stanje i dalje neizvesno, ali stabilizovano zahvaljujući brzoj intervenciji medicinskog tima. Njegov slučaj je još jedan dokaz koliko je važno reagovati odmah, bez čekanja da simptomi prođu sami od sebe. Gledaoce je posebno potresla činjenica da se sve odvijalo uživo, bez ikakve najave, što je dodatno naglasilo brutalnost moždanog udara – ne bira ni vreme, ni mesto, ni položaj.
Kako navodi profesor dr Nikola Marković, neurolog sa VMA, rana dijagnoza i brza reakcija mogu značiti razliku između potpunog oporavka i trajne invalidnosti. On ističe da se lečenje može uspešno sprovesti ako se terapija uvede u roku od nekoliko sati. Međutim, najveći problem ostaje nedovoljna informisanost javnosti i pogrešno tumačenje simptoma.
Najvažnije je znati da šlog najčešće nije bolan, ali je opasan upravo zbog toga što ga mnogi ne prepoznaju na vreme. Umor, vrtoglavica, zamućen vid – sve to ljudi često pripisuju svakodnevnom stresu, ne znajući da su to crvene zastavice koje telo šalje pre nego što dođe do potpune blokade krvotoka u mozgu. U tim trenucima, jedina ispravna reakcija je pozivanje hitne pomoći.
Glišićev slučaj bi mogao da posluži kao prekretnica – jasan znak da ne smemo olako shvatati simptome koje nam telo šalje. Bez obzira na godine, pol, ili društvenu poziciju, niko nije imun na moždani udar. Edukacija i svest o rizicima mogu spasiti živote. Jer kada znamo šta treba gledati – znamo i kada treba delovati
