Bio sam u vikendici, povukao se od gradske vreve, buke, obaveza i beskonačnih notifikacija. Planirao sam ostati deset dana. Sam. Bez plana, bez rasporeda. Samo ja, knjige i tišina. Treći dan se to dogodilo — nešto neočekivano, ali dirljivo.
Stajao sam ispred kapije i gledao u nepomično telo psa. Bio je velik, dobro uhranjen i s očigledno skupom ogrlicom. Nije izgledao kao lutalica. Nije lajao. Nije se uplašio kada sam mu prišao. Samo je lagano mahnuo repom, kao da kaže: „Zdravo, tu sam… Mogu li na tren?“ Otvorio sam kapiju. On je tiho ušao, samouvereno kao da zna raspored prostorija, i smjestio se pored fotelje na verandi. Duboko je uzdahnuo i – zaspao.
Spavao je čvrsto, bez trzanja. Sat vremena kasnije, probudio se, protegao, pogledao me bez žurbe i otputovao istim putem kojim je došao.
Pomislio sam: „Lepa scena, zanimljiv dan.“ Nisam tome pridavao mnogo značaja… sve dok se sutradan ponovo nije pojavio.
U isto vreme, na istom mestu. Ušao je čim sam otvorio kapiju. Opet se smestio pored kuće, na istom mestu, istim pokretom. Kao da je rezervisao termin. I opet je spavao tačno sat vremena. Kad se probudio, ustao je, pogledao me, klimnuo kao gospodin i otišao.
To se ponavljalo nekoliko dana.
Zaintrigiran i, priznajem, pomalo zabavljen ovim ritualom, odlučio sam ostaviti poruku. Napisao sam jednostavno:
„Zanima me ko je vlasnik ovog negovanog psa i da li znaju da on svakog dana dolazi kod mene na popodnevno spavanje?“
Stavio sam papirić u malu plastičnu kesicu, pričvrstio je za njegovu ogrlicu i pustio ga da ide. Iskreno, nisam znao da li će neko odgovoriti. Možda će ga baciti. Možda će se pas izgubiti. Možda je sve samo simpatična iluzija.
Sledeći dan, kao i svaki prethodni, pas se vratio. Ovog puta, imao je novu poruku na ogrlici.
Otvorio sam kesicu i pročitao:
„Ja sam vlasnik ovog psa. On živi s nama u kući sa šestoro dece, od kojih je dvoje mlađe od tri godine. Svakog dana pobegne da bi kod vas odspavao. Hvala vam što ga puštate. Mogu li i ja da dođem s njim?“
Pročitao sam poruku više puta, smejući se naglas. Bila je to najlepša potvrda tišine mog dvorišta. Očigledno je pas našao ono što svi tražimo: mirno mesto gde nas niko ne vuče, ne zapitkuje, ne čupa, ne ostavlja. Mesto gde možeš da udahneš, zaklopiš oči i – jednostavno budeš.
Od tog dana, pas i ja smo postali mali savez mira. Nije tražio ništa. Nisam mu nudio ništa. Samo prostor i tišinu. Činilo se da to oboma odgovara. Postao je deo mog odmora, nežna rutina u danima tišine.
Ponekad pomislim koliko toga možemo naučiti od jednog psa.
U svetu punom buke i žurbe, on je znao gde treba da ode. Znao je da pronađe prostor gde može da odmori srce i telo. Bez reči, bez planiranja. Samo — odeš tamo gde ti je dobro.
I to je to. Možda je u tome cela tajna života.
