Moja sestra Milica ima 38 godina i nikada se nije udavala. Nema decu, nema stan, nema ni stabilan posao, ali ima jednu stvar koju mi ostali u porodici nismo imali – srce veće od svih naših opravdanja zajedno.
Naša majka se razbolela kada je imala 61 godinu. Prvo je bila iscrpljenost, pa problemi sa kretanjem, zatim dijagnoza – multipla skleroza. Bilo je to zastrašujuće za sve nas. U tom trenutku ja sam već bila udata, imala dvoje male dece i živela 200 km dalje. Naš brat je tada otišao u Sloveniju za poslom i gradio svoju budućnost. Milica je bila jedina koja je ostala.
Bez mnogo razmišljanja, ona je odlučila da ostane uz majku, u njenom stanu, i da se o njoj brine. Tada je imala 26 godina. Sve svoje želje, planove, ljubavi, pa čak i posao koji je volela, stavila je na čekanje. Na početku smo joj svi govorili “to je samo privremeno”, “biće bolje”, “naći ćeš ti nekoga”, ali godine su prolazile, a majka je bila sve slabija.
Mi ostali? Slali smo novac povremeno, javljali se telefonom, dolazili kad možemo. Uvek sa nekom zadrškom i grižom savesti koju smo pokušavali prikriti poklonima, slatkišima, „šta treba da ti donesemo?“ pitanjima.
Milica nije tražila ništa. Ponekad samo rečenicu: „Samo da ste dobro. Ja ću ovde, sve je pod kontrolom.“
Ali nije bilo pod kontrolom. Bilo je tu noći bez sna, podizanja iz kreveta, presvlačenja, suza koje niko ne vidi. Bila je to tiha žrtva koja se ne računa na papiru, ali se ocrtava na njenom licu – u sitnim borama i umoru u očima.
Pre nekoliko meseci, majka je preminula. Tiho, u snu. I svi smo mi tada došli – brat iz Slovenije, ja sa svojom porodicom, rodbina iz svih krajeva. Tada su svi, odjednom, imali mnogo toga da kažu.
„Milice, ti si mogla da se udaš da si htela, ali si previše birala.“
„Jesi ti njoj pomagala, ali nisi ni pokušala da gradiš svoj život.“
„Mogla si makar neki posao, makar nešto za sebe.“
Pogledi puni osude, reči koje pod plaštom brige zapravo znače: „Ti si kriva što si propustila život.“
Gledala sam sve to i osećala stid. Ne zbog nje – zbog nas. Jer dok je ona podmetala leđa, mi smo gradili svoje karijere, slavili rođendane, išli na letovanja, odgajali decu – a sada joj sudimo što nije stigla sve ono što je nas štitila da ne izgubimo.
Jedne večeri nakon sahrane sela sam s njom. Pitala sam je:
„Milice, žališ li za svojim životom?“
Nije odmah odgovorila. Onda je rekla nešto što nikada neću zaboraviti:
„Znaš, ja sam majci držala ruku svaku noć. Iako više nije govorila, ja sam znala kad je mirna. Nisam stigla da imam svoj život onako kako ljudi zamišljaju – brak, decu, karijeru. Ali ja nisam prazna. Ja sam bila nečiji mir. I to nije propast, to je moj ponos.“
Tad sam zaplakala. Ne zato što sam je sažaljevala – nego jer sam konačno shvatila koliko sam bila slepa.
Danas, kad god neko pokuša da je kritikuje, ja je branim kao što ona nas nikada nije napadala. Jer Milica nije izgubila život – ona je podarila dostojanstvo našoj majci u najtežim danima.
Ima li većeg dostignuća od toga?
Možda joj život sada počinje iznova. Možda se nikada neće udati, možda hoće. Možda će jednog dana otvoriti svoj mali biznis koji je želela. Možda će samo sad moći da spava mirno. Šta god izabrala – ja sam uz nju.
Jer sam je predugo uzimala zdravo za gotovo. A to neću više nikada
