Godinama živim i radim u Nemačkoj. Nije bilo lako. Krenula sam od nule, sama, bez ičije pomoći. Od početka sam radila poslove koje mnogi ne bi ni pogledali – čistila sam, radila po kuhinjama, čuvala starije ljude. Svaki dinar sam štedela, svaku marku sam okretala dva puta. Posle godina truda, uspela sam da stanem na noge. Danas imam siguran posao, mali, ali lep stan, auto, i što je najvažnije – svoj mir.
Uvek sam bila vezana za svoju sestru. Odrasle smo zajedno, kao bliznakinje, iako nismo. Bila sam joj rame za plakanje, slala novac kad je imala problema, kupovala detetu rođendanske poklone, slala garderobu i šminku, čak i kad sam imala jedva za sebe. Nikada to nisam gledala kao teret – porodica je porodica.
Kad mi je rekla da bi želela da me poseti na dve sedmice, srce mi je bilo puno. Objasnila sam šefu, uzela slobodne dane, spremila joj sobu kao u hotelu. Kupila sam sve što voli da jede, čak i voće koje ovde retko kupujem zbog cene. Ponašala sam se kao da mi dolazi najdragoceniji gost – i bila je, bar sam ja tako mislila.
Međutim, već prvog dana nešto nije štimalo. Bila je hladna, uzdržana. Nije mi rekla hvala kad sam je sačekala na aerodromu. Gledala je oko sebe s podsmehom, kao da sam uradila nešto pogrešno što sam ostala u inostranstvu. Prvo sam mislila – možda je umorna, možda joj treba vremena da se navikne.
Ali dani su prolazili, a ponašanje se nije menjalo. Na moje oduševljenje svakim izletom i svakom lepotom koju sam htela da joj pokažem, ona je odgovarala s prezirom. Govorila bi:
„Vi ovde sve imate, pa lako vam je. Kod nas niko ne može ovo sebi da priušti.“
Ili:
„Znaš, ti si ovde ‘gospodža’, ali kod kuće te se niko ne seća.“
Trpela sam. Svaki dan sam se nadala da će se opustiti, da ćemo sesti i ispričati se kao nekada. Umesto toga, dobila sam samo nove ubode. Počela je da upoređuje svoj život s mojim – iako ja nikada nisam gledala njen život kao manje vredan. Pokušavala sam da joj pokažem da sve ovo nije palo s neba, da sam se borila za svaku stvar. Nije slušala. Kao da je unapred odlučila da me omalovaži.
Jedne večeri, dok smo sedele uz čašu vina, rekla mi je nešto što nikada neću zaboraviti:
„Sve ovo ti ne vredi ništa. Nemaš ni muža, ni decu. Sama si. Kad se razboliš, ko će ti doneti čašu vode?“
U tom trenutku nisam mogla da progovorim. Nisam znala da osoba koju volim najviše može da mi zada najdublju ranu. Zaboravila je sve što sam za nju činila. Zaboravila je da sam je uvek podržavala, dok su je drugi kritikovali. Zaboravila je da sam bila uz nju kad je bila ostavljena, kad je bila bez posla, kad joj niko drugi nije pružio ruku.
Ispraćaj je bio kratak i hladan. Nije rekla hvala. Nije ni zagrlila. Samo je otišla.
Od tada više ne razgovaramo. Ne iz mržnje. Iz razočaranja. Shvatila sam da krvno srodstvo nije garancija ljubavi, ni poštovanja. Možda joj nisam pružila ono što ona smatra važnim – ni muža, ni dete, ni status u društvu. Ali sam joj pružila sve što sam imala. Srce, dom, sigurnost.
Danas, mesecima kasnije, još me boli. Ne zato što je otišla. Nego zato što je došla – i pokazala mi koliko malo vredim u njenim očima.
Naučila sam lekciju. Nema tog gostoprimstva ni dobrote koje možeš dati osobi koja u sebi nosi zavist. Nema tog poklona koji će omekšati srce koje već dugo kuca u ogorčenju.
I najvažnije – nema tog „mi smo porodica“ što treba da te drži u vezi koja te boli
