Danas procitajte kako letovanje za Irenu je zauvek promenio život. Danas živi na lekovima za smirenje i pokušava da zaboravi……
Mislila sam da muž ne može da ide na more zbog posla: U plićaku je nosio dete druge žene, a meni se javljao da „radi prekovremeno“
Letovanje sam planirala kao lek – a vratila sam se sa slomljenim srcem i otvorenim očima.
Zovem se Vesna, 39 mi je godina. Imamo dvoje dece – Anu i Marka. Moj muž, Ivan, radi u logistici jedne velike firme. Posao je stresan, često je van kuće, ali uvek sam verovala da je to za dobrobit porodice. Ili sam samo to želela da verujem.
Na more smo ove godine išli sami, deca i ja. Ivan je, kao i ranijih godina, rekao da ne može zbog posla. „Neko mora da ostane, ljubavi. Ionako sam iscrpljen, vi se makar odmorite.“
I ja sam mu verovala. Sve do onog popodneva u Paraliji kada mi je srce prvi put puklo bez zvuka.
Prvi dani – mir, sunce i tišina bez stresa
More nas je dočekalo kao uteha. Deca su bila presrećna, ja sam konačno mogla da odahnem. Bez žurbe, bez pitanja, bez večera koje se spremaju pod pritiskom vremena. Slala sam Ivanu slike dece svaki dan. On bi uzvratio porukom: „Uživajte, ja vas volim najviše.“
A onda je došao taj dan.
Popodne koje je promenilo sve
Bila je sreda, peti dan letovanja. Sedela sam na ležaljci dok su se deca igrala u plićaku. Pored mene je prolazila grupa ljudi, muzika sa bara je svirala tiho, sve je bilo savršeno obično – dok pogledom nisam uhvatila njegov profil.
Ivan.
Ne neko ko liči. Ivan, moj muž. Samo… nije bio sam.
Nosio je dete – možda trogodišnje – na ramenima. Pored njega je išla žena, mlada, kratka kosa, osmeh kao da je na reklami. On se sagnuo, poljubio dete u obraz, a žena ga je dodirnula po leđima kao da su porodica.
Moja porodica. Samo, ja nisam bila tamo.
Utrnula sam. Noge mi se nisu pomerale
Gledala sam ih u šoku. Mozak mi je odbijao da spoji slike. On se meni juče javio da je u magacinu jer je pala isporuka, da neće stići da mi se javi do kasno. A evo ga – u plićaku – nosi tuđe dete.
Osećala sam da se gubim. Pluća su mi radila sporo, oči su me pekle, ali suze nisu išle. Ne pred decom. Ne pred celim svetom.
Uzela sam telefon. Snimila sam ih. Samo nekoliko sekundi. Njih troje u kadru, kao neka tuđa srećna porodica.
Šta sad? Vratila sam se u apartman
Deca su želela da ostanu, ali ja sam im izmislila glavobolju. U apartmanu sam sedela sama, naslonjena na zid. Gledala sam te snimke i osećala kao da gledam film o nekom drugom.
Nisam plakala. Barem ne još. Znam sebe – plakaću kada više ne bude bilo načina da vrištim.
Sledećeg dana – nisam izdržala
Obukla sam haljinu koju on najviše voli. Ne zbog njega, već zbog sebe. Deci sam rekla da ću na kratko da prošetam.
I otišla sam pravo tamo – na plažu gde sam ih videla.
I bili su tu. Isti osmesi, isti pogledi. Kao par sa razglednice.
Prišla sam im tiho. Srce mi je tuklo kao bubanj.
„Zdravo, Ivane“, rekla sam.
Okrenuo se, bledo. Devojka je pogledala zbunjeno.
„Ovo je…“ pokušao je.
„Tvoja žena. Majka tvoje dece. Ona kojoj si slao poruke da si ‘u skladištu’. Ona kojoj si rekao da ne možeš na more jer ‘firma gori’.“
Ćutao je.
Okrenula sam se ka devojci.
„Znaš li da je u braku? Da ima porodicu?“
Nije ništa rekla. Samo je uzela dete i otišla, brzo, bez pogleda.
Ivan je stajao. Nema reč, nema izgovor.
Ja sam okrenula leđa i otišla. Sa dostojanstvom. Bez scene. Bez molbe. Bez oproštaja
Posle
U Beogradu sam ga dočekala sa koferom ispred vrata. Bez vikanja. Samo sam rekla: „Znaš gde si bio. Znam i ja. Sada idi – tamo gde ti je srce.“
Nisam mu dala šansu da me laže. Razvod je potpisan u tišini. Deca ga viđaju. Ja ga više ne prepoznajem.
Danas? Dišem drugačije. Bolje. Naučila sam da kad žena vidi – kad ZAISTA vidi – više nikada ne slepi oči.
A more? Možda mu se vratim sledeće godine. Ali bez laži u koferu
