U danasnjem clanku Vam donosimo koji su obicaji na dansnji veliki praznik svete mučenike Emilijana i Jakinta. A nedelja uoči velikog praznika svetog Ilije se slavi kao Zavetina
U doba kada je car Julijan Odstupnik započeo žestok progon hrišćana širom rimskog carstva, jedan od njegovih izaslanika stigao je i u Dorostol, sa zadatkom da pronađe i pogubi sve one koji su se usudili da ne odustanu od svoje vere. Na njegovo iznenađenje, u čitavom gradu nije pronašao nijednog hrišćanina, što ga je navelo da poveruje kako je grad potpuno očišćen od „jeretika“. U znak zahvalnosti, odlučio je da organizuje veliko slavlje – bogatu gozbu, sveopšte veselje i žrtvoprinošenje idolima koje je potrajalo danima.
Međutim, u senci tog naizgled srećnog i paganskog slavlja, nalazio se sveti Emilijan, hrišćanin koji je u tišini čuvao veru i čekao pravi trenutak da istupi. Te noći, dok je grad spavao, a muzika i veselje još odjekivali ulicama, Emilijan je obišao hramove i idole postavljene na javnim mestima. Naoružan običnim čekićem, porušio je sve idole, simbolično razbijajući ono što je za mnoge predstavljalo božanstvo.
Ujutru je grad zatekao prizor koji je izazvao paniku – razbijeni kipovi, razrušeni hramovi i znakovi da je neko oskrnavio ono što su smatrali svetim. Vlast je odmah pokrenula potragu za vinovnikom. U nedostatku dokaza, uhapsili su nedužnog seljaka koji je tog jutra prolazio pored jednog hrama. Kada je Emilijan saznao da će zbog njegovog čina nevin čovek biti pogubljen, u njemu se probudila hrišćanska savest. Sam sebi je rekao da bi u Božijim očima bio kriv kao ubica, ako dopusti da drugi strada zbog njega.
Zato se dobrovoljno prijavio vlastima, priznao delo, i mirno prihvatio svoju sudbinu. Kada su ga upitali šta ga je navelo na takav postupak, odgovorio je smireno i odlučno: „Bog i moja duša zapovedili su mi da srušim mrtve stubove koje vi nazivate bogovima.“
Nakon što je pretrpeo strašna mučenja, osuđen je da bude živ spaljen. Tako je, 18. jula 362. godine, sveti Emilijan završio svoj život na zemlji i, kako veruju hrišćani, preselio se u večnost, kao mučenik i ispovednik vere. Njegov primer ostao je duboko urezan u istoriji hrišćanstva kao dokaz hrabrosti i vere.
U drugom kraju hrišćanskog sveta, u gradu Amastridi, živela je porodica pobožnih ljudi – Teoklit i Teonila, koji su dobili sina po imenu Jakint. Legenda kaže da mu je to ime dao anđeo koji se javio roditeljima. Još kao dete, Jakint je činio čuda – jednom je, prizivajući Hristovo ime, vaskrsao drugo dete koje je umrlo.
Kako je odrastao, tako je i njegova vera postajala sve jača. Bio je poznat po svojoj dobroti i posvećenosti, ali i po tome što nije mogao da podnese idolopoklonstvo. Kada je video da se ljudi klanjaju jednom velikom drvetu – šupljem brestu koje su proglasili bogom – odsekao ga je u znak protesta protiv lažnih verovanja.
Zbog toga je uhapšen i izveden pred vlasti, gde je bio mučen, tučen i zatvoren. U tamnici je na kraju i preminuo, a veruje se da je njegova duša otišla Bogu. Na njegovom grobu dogodilo se neobično čudo – svake godine na dan njegovog praznika, sa groba bi se podizao fini prah koji je sabiran u posude i korišćen za isceljenje duševnih i telesnih bolesti vernika.
U to vreme, narod u Srbiji i na Kosovu i Metohiji poštovao je posebne narodne praznike poznate kao zavetine. Ove svetkovine, koje se najčešće održavaju u letnjem periodu, predstavljaju dan kada se selo zavetuje da će jednog svetitelja ili dan u godini slaviti kao zaštitnika sela. Tog dana se ne radi ništa, a gosti dolaze iz drugih krajeva u znak poštovanja.
Za razliku od krsnih slava, zavetine nemaju kolač ni slavsku sveću, ali imaju snažan duhovni značaj. Iako potiču iz vremena paganskih verovanja, danas su deo narodne i duhovne tradicije, koja povezuje ljude kroz zajedništvo, veru i poštovanje svetaca.
Priče o Emilijanu i Jakintu, kao i praksa zavetina, podsećaju nas da vera nije uvek samo molitva, već i hrabrost, odgovornost i posvećenost. Bilo da ruši idole, spašava nevine, ili tiho trpi zbog istine, čovek veran Bogu ostavlja za sobom snagu koja inspiriše mnoge generacije
