Kada smo donijeli odluku da renoviramo kupatilo, moj muž je preuzeo svu organizaciju. Bio je zadužen za kontakte s majstorima, dogovore o materijalu i cijeni. Nije bilo lako uskladiti sve, ali nakon nekoliko dana pregovora, došli su do dogovora i radovi su mogli da počnu.
Dvojica radnika su svakog dana dolazila na teren. Pošto je moj suprug bio zauzet poslom, meni je pripala odgovornost da ih dočekujem, provjeravam šta rade i da budem domaćin. Trudila sam se da budem uljudna, korektna, pa sam im pripremala kafu, donosila vodu, pitala trebaju li još nešto – ništa previše, samo osnovna gostoljubivost.
Sve je išlo mirno. Posao je napredovao bez većih problema, a atmosfera je bila korektna i profesionalna. Međutim, jednog dana došao je samo jedan od majstora. Objasnio mi je da kolega tog dana ne može da dođe. Prihvatila sam to bez posebne sumnje, nastavila dan uobičajeno i pripremila mu kafu kao i obično.
Tada mi je, s neobičnim osmijehom na licu, rekao:
„Znate li da vas ovo kupatilo može koštati upola manje?“
Zbunjeno sam ga pogledala. Pomislila sam da možda ima neki prijedlog za uštedu, povoljniji materijal ili pristup koji bi smanjio trošak. Iskreno zainteresovana, upitala sam ga šta tačno misli.
U tom trenutku, izraz njegovog lica se promijenio. Osmijeh je postao drugačiji, pogled slobodniji. Glas mu je bio tih, ali sugestivan. Rekao je:
„Pa… znaš kako…“
Tada sam shvatila sve. Njegova ponuda nije imala nikakve veze s popustom ili radovima. Bila je to neprimjerena aluzija, jasna i bezobrazna. Osjetila sam nelagodu, bijes i gađenje, sve u istom trenutku. Bio je to trenutak u kojem sam osjetila potrebu da jasno postavim granicu.
Bez oklijevanja sam odgovorila:
„Znaš li ti da mi je muž policijski inspektor? Ako mu ispričam šta si upravo rekao, možda ćeš ovo kupatilo završiti besplatno – ali ne iz razloga koje si imao na umu.“
Njegovo lice je u sekundi postalo crveno. Nije rekao ništa. Spustio je pogled i nastavio da radi u tišini, ne gledajući više u mom pravcu. Od tog trenutka, njegovo ponašanje se potpuno promijenilo – više nije bilo ni šale, ni pogleda, ni riječi koje nisu direktno vezane za posao.
Do kraja renoviranja je ostao hladan i distanciran, očigledno svjestan da je prešao granicu. Nije više pokušavao da me uključi u bilo kakve razgovore osim nužnih. Napetost se mogla osjetiti u vazduhu, iako je pokušavao da sve izgleda kao da je normalno.
Kada su radovi završeni, pokušao je da umanji napetost, rekavši da konačna cijena može biti niža, jer je bilo manje posla nego što su očekivali. Moj muž, iako nije znao šta se zaista dogodilo, insistirao je da isplati tačno onoliko koliko je dogovoreno – bez smanjenja. Nismo željeli ništa „na popust“.
Nismo ljudi koji traže osvetu ili poniženje. Njegova nepristojna ponuda nije razlog da nekome uskratimo poštenu zaradu. Ali iz tog iskustva sam naučila važnu lekciju.
Od tada više nikada ne ostajem sama kada dolaze majstori – bilo da je riječ o većim radovima ili običnoj popravci. Uvijek se pobrinem da još neko bude prisutan – muž, rođak ili prijatelj. Ne iz straha, već zbog poštovanja i zaštite vlastitih granica.
Ljubaznost ne smije biti pogrešno protumačena. To što nekome donesete kafu, što budete kulturni, ne znači da ste otvorili vrata nepoštovanju. Moramo naučiti da jasno pokazujemo gdje završava profesionalnost, a počinje nepristojnost.
Mnoge žene prolaze kroz slične situacije, ali ćute, iz srama, zbunjenosti ili straha da će biti pogrešno shvaćene. Međutim, važno je govoriti o tome. Važno je reći „ne“, jasno i bez stida. Važno je štititi svoj prostor i svoje dostojanstvo.
Na kraju, kupatilo izgleda odlično, ali ono što je ostalo s mene nije pogled na nove pločice. To je spoznaja da dostojanstvo nema cijenu. Nijedna ušteda, nijedan popust ne vrijedi ako se osjećate poniženo ili ugroženo.
Postavljanje granica nije slabost – to je snaga. Pristojnost ne znači da neko ima pravo na prisnost. I poštovanje mora biti početna tačka svakog odnosa, ne nešto što se mora „zaraditi“.
Možda ću s vremenom zaboraviti nijansu pločica koje smo odabrali, ali nikada neću zaboraviti kako sam se osjećala – i koliko je važno zauzeti se za sebe kada to najviše treba
