U danasnjem clanku Vam donosimo sta se sve desava na udistickim plazama i sta je Dušica prezivela,ovau interesantnu priću proćitajte u nastavku….
- Dušica, dvadesetosmogodišnja grafička dizajnerka, odlučila je da jednog subotnjeg popodneva testira granice svoje slobode i ode na nudističku plažu na Adi Ciganliji. Nikada ranije nije bila na takvom mestu, ali je želela da izađe iz zone komfora i prevaziđe svoje nesigurnosti. Sa sobom je ponela peškir, kremu za sunčanje, knjigu i odlučnost da proba nešto novo.
Plaža je izgledala mirno i opušteno – ljudi su se sunčali, razgovarali i činilo se da niko ne obraća pažnju na druge. Posle desetak minuta sedenja, Dušica je skupila hrabrost, skinula kupaći i legla na stomak, pokušavajući da izgleda prirodno, iako joj je srce lupalo kao ludo.
- Upravo kada je počela da se opušta i misli kako je ovo dobar korak ka oslobađanju od predrasuda, čula je poznat glas iza sebe. Okrenula se i sledila – ispred nje su stajali njen ujak Zoran i ujna Mira, oboje potpuno goli i vidno srećni što je vide.
„Pa ti si, Dušice?! Svaka čast, sloboda tela je važna!“ rekla je ujna dok se protezala u pozi joge. Ujak ju je zagrlio kao da se sreću na pijaci, a ne na mestu gde nema ni jednog komada odeće. Dušica je bila potpuno ukočena. Pred očima su joj se smenjivale slike detinjstva – kako je kod njih na selu farbala uskršnja jaja i slavila praznike – a sada ih gleda potpuno ogoljene.
- Pokušala je da se nasmeje, promucala da je „prvi put ovde“ i počela da se oblači u panici. Peškir joj je ispadao, pesak se lepio za telo, a kupaći se zapetljao dok su ujak i ujna nastavili da razgovaraju, potpuno opušteni i nesvesni njenog unutrašnjeg haosa.
Kada je konačno uspela da se pokupi i pobegne, Dušica je znala da se na tu plažu više nikada neće vratiti. Tih deset minuta činilo joj se kao večnost. Danas se trudi da se smeje tom iskustvu, ali priznaje da joj je i dalje neprijatno kada se seti tog susreta. „Ne znam ko je više stradao – ja, oni ili svi zajedno,“ kaže kroz poluosmeh
- Posle tog događaja, Dušica je danima prebirala po mislima šta se zapravo dogodilo i zašto je sve doživela toliko traumatično. Shvatila je da nije problem bio u nudizmu kao takvom, niti u činjenici da su ljudi tamo goli. Problem je bio u osećaju srama i neprijatnosti koji je nastao zbog konteksta – videti članove porodice u tom potpuno ogoljenom, ranjivom stanju bilo je kao da su joj u sekundi srušeni svi unutrašnji zidovi koje je godinama gradila.
„Možda je problem u meni,“ počela je da razmišlja. „Možda nisam toliko liberalna koliko sam želela da verujem.“ Njene prijateljice, kojima je ispričala događaj, smejale su se do suza, ali su joj i priznale da bi i same doživele sličan šok. „Zamisli da vidiš tetku ili strica na nudističkoj plaži! Nije ti lako,“ govorile su.
- Dušica je kasnije pokušala da se pomiri s tim. Čak je pročitala nekoliko tekstova o nudizmu i o tome kako ljudi koji posećuju takve plaže zapravo imaju potpuno drugačiji pogled na telo – ono nije objekat srama, nego prirodan deo ljudskog postojanja. To joj je pomoglo da racionalno shvati situaciju, ali emocije nisu mogle da prate razum.
Narednih nedelja ujak i ujna su je nekoliko puta zvali na kafu, ponašajući se potpuno normalno. Nisu ni spominjali plažu, niti taj nezgodan susret, kao da se ništa nije desilo. Dušici je to bilo još čudnije – kako mogu da budu tako opušteni? Da li ih je zaista bilo potpuno svejedno ili su i oni samo odlučili da zaborave?
Na kraju, Dušica je zaključila da je sve to možda bila lekcija o životu, slobodi i granicama. „Sada znam da sloboda nije ista za svakoga,“ rekla je sebi. „Za mene, sloboda znači da sama biram gde se osećam prijatno – a to definitivno nije nudistička plaža.“
Iako se više nikada nije vratila na Adu Ciganliju, priča o tom jednom danu postala je legendarna u njenom društvu. Sada, kad se tema pokrene, smeje se zajedno s drugima, ali duboko u sebi zna da je to bilo jedno od iskustava koje se pamti zauve
