U današnjem ćlanku Vam donosimo ispovest žene koja je izgubila sina iostala sa njegovom suprugom i dvoje dece,saznajte više….
Moj sin je poginuo i ostavio suprugu i dvoje dece: Više nisam morala da trpim snaju, evo šta sam uradila
- Otišao je iznenada. Bez reči, bez oproštaja, bez prilike da ga još jednom zagrlim. Moj sin, moj jedini ponos, poginuo je u saobraćajnoj nesreći sa samo 35 godina. Njegov odlazak promenio je sve. I mene. I kuću u kojoj smo živeli. I moj odnos prema ljudima.
- Iza sebe je ostavio suprugu, tada tridesetogodišnjakinju, i njihovo dvoje male dece. Godinama su živeli u mojoj kući. Ja sam im pomagala koliko sam mogla – podmetala leđa, trpela stvari koje ne bih ni od rođene sestre. Često sam ćutala, gutala uvrede i nerazumevanje, samo da bi moj sin imao miran dom i da deca odrastaju uz oba roditelja.
Nakon sahrane sve se promenilo
Kad su se svi razišli, kada je tišina konačno preplavila kuću, pogledala sam svoju snaju i rekla ono što sam dugo nosila u sebi:
„Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion, ne mogu da te izdržavam.“
- Gledala me je bez reči. Nije pustila suzu, nije rekla ni jednu jedinu reč. Samo tišina. U tom trenutku sam pomislila da je razumela. Da će spakovati stvari i otići. Da će shvatiti kako između nas više ne postoji ništa.
Ali kasnije sam pronašla poruku. Pisala je kako sam ja „sve što joj je ostalo“, kako me moli da je ne oteram, kako ne zna kuda bi sa decom. Možda je to trebalo da me slomi. Možda je nekada i moglo. Ali sada? Posle svega? Nisam više imala snage. Nisam želela da budem ničiji oslonac.
„Sve sam radila zbog svog sina“
Ona ne razume zašto sam to uradila. Ne razume da nisam više ista žena. Žena koja je noću čekala da joj se sin vrati kući. Koja je čuvala njenu decu kada bi ona nestala na nekoliko sati bez objašnjenja. Koja je kupovala, kuvala, brinula o svima dok su oni samo živeli, ne pitajući se odakle dolazi sve što imaju.
- Sahranila sam svoje dete. I sa njim, nešto u meni je umrlo zauvek.
Plakala je preda mnom. Molila. Rekla je:
„A šta je sa unucima? Šta će biti s njima? Znaš da ne radim.“
Pogledala sam je pravo u oči i odgovorila:
„Ne dugujem ti ništa. Sve sam radila zbog svog sina. Samo zbog njega. A njega više nema. Zato idi. Da imaš imalo dostojanstva, sama bi otišla. Ne bih morala ja da te teram.“
Ali nije otišla. Ostala je. U kući koja više nije dom ni za koga od nas. Ostala je bez imalo srama, bez poštovanja, kao senka prošlosti koje više niko ne želi da se seća.
Samo tišina i uspomene
A ja? Ja sam umorna. Od tuge. Od ljudi. Od života koji ne pita da li možeš da izdržiš, nego ti samo stavlja još jedan teret na ramena.
U ovoj kući više nema života. Nema smeha, nema glasova. Samo tišina. I uspomene koje ne donose utehu.
