U današnjem ćlanku Vam donosimo priću jedne majke koja je donjela stav o svojoj kćerci ,saznajte više u nastavku…
- Jedna majka iznela je svoju tešku životnu priču, opisujući koliko je zgrožena ponašanjem svoje ćerke i načinom na koji vodi svoj život. Sa knedlom u grlu i očajem u srcu, kaže da više ne zna kako da se postavi, niti šta da očekuje od deteta koje je odgajala s ljubavlju i pažnjom.
Zgrožena sam činjenicom kakvu sam ćerku rodila i u šta se pretvorila. Čitav život sam se trudila da je izvedem na pravi put, a ona jedva čeka da mi okrene leđa. Samo je čekala da se odseli iz kuće da bi imala svoj stan i u njega nagurala gomilu tih prokletih prljavih životinja. Ima mačku, psa, papagaja i hrčka u kavezu. Bila sam kod nje pre neki dan i jedva da sam mogla da dišem od tog smrada, stan vonja kao štala,“ priča očajna žena.
Njena poslednja poseta ćerkinom stanu završila se velikom svađom. „Kad sam joj rekla da nje ne bi bilo da sam se u njenim godinama ja tako ponašala, ladno mi je odgovorila da mi nije ni tražila da je rodim. Srce mi je prepuklo na pola kada sam to čula. Ne mogu da verujem da sam rodila nekoga ko ovako govori majci.“
- Dodatni bol joj nanosi to što njen muž, kako kaže, uopšte ne reaguje na ponašanje njihove ćerke. „Šta god da se požalim mlakonji od njenog oca, on samo viče: ‘Pusti je, njen život, neka radi šta hoće.’ Pa kako da je pustim kad vidim da ide stranputicom? Samo joj tražim da se uda i da mi rodi unučiće. Zar je to previše?“ pita se kroz suze.
- Majka priznaje da je najviše boli ćerkin stav prema braku i porodici. „Ona nije sposobna ni muškarca da nađe. Samo je interesuju klavir i te njene životinje. Kao da je svet stao na tome. Ne shvata da vreme prolazi i da neće večno biti mlada. A ja bih samo želela da doživim unučiće, da imam kome da ostavim sve što smo njen otac i ja sticali celog života.“
- Očajna žena priznaje da svaki dan moli Boga da joj da snage da izdrži. „Vernica sam, idem u crkvu, palim sveće, molim se Bogu, ali imam osećaj kao da je digao ruke od mene. Pitam se šta sam to Bogu skrivila da mi dete ovako jede džigericu. Nije mi jasno gde sam pogrešila u vaspitanju.“
- Njene reči otkrivaju duboku patnju i strah svake majke da dete krene putem kojim ona ne želi. U ćerkinim očima ona vidi ravnodušnost, a u srcu oseća da joj porodica klizi iz ruku.
„Samo želim da mi se dete urazumi, da shvati šta je smisao života i da prestane da gubi vreme. Da sam ja u njenim godinama tako živela, nje danas ne bi bilo,“ završava priču majka, nadajući se da će jednog dana doći do pomirenja i da će njena ćerka videti stvari iz drugačije perspektive.
