U današnjem ćlanku Vam donosimo,šta je sin naše poznate glumice našao u kutiji za nakit u nastavku ćlanka ne propustite….
- Olivera Marković bila je jedna od najsvetlijih zvezda srpskog pozorišta i filma, žena čija je karijera trajala decenijama i ostavila dubok trag u kulturnom životu Beograda. Rođena 1925. godine u glavnom gradu, već od rane mladosti zakoračila je u svet umetnosti. Još 1951. postala je stalna članica Beogradskog dramskog pozorišta, a tokom svoje bogate karijere odigrala je više od 150 uloga u pozorištu i pojavila se u više od 50 filmskih ostvarenja. Malo je poznato da je pored glumačkog dara posedovala i raskošan muzički talenat – njen glas je bio idealan za izvođenje ruskih romansi i francuskih šansona.
Međutim, ono što je najdublje nosila u sebi nije bila samo umetnost, već i snažna emotivna povezanost sa ljudima i sećanjima koja je pažljivo čuvala celog života. Nakon njene smrti, sin Goran Marković, poznati reditelj, podelio je sa javnošću jednu dirljivu priču koja je osvetlila drugu stranu njene ličnosti – onu nežnu, lojalnu i emotivnu.
- Kada je Olivera preminula u 86. godini, njeni najbliži su počeli da sortiraju stvari koje je ostavila iza sebe. Među njenim ličnim predmetima pronađena je jedna mala kutija za nakit, koja je, kako se ispostavilo, skrivala tajnu koju je čuvala punih 64 godine. U toj kutiji nalazili su se različiti sitni predmeti – vizit-karta, veštačke trepavice koje je nosila na sceni, ali i požutela umrlica velike glumice Žanke Stokić.
- Goran Marković je u emotivnom obraćanju u Muzeju Narodnog pozorišta, gde je održan program posvećen životu i delu njegove majke, ispričao priču o tom posebnom predmetu. Umrlicu je Olivera uzela još 1947. godine, kada je kao mlada žena stajala među mnoštvom okupljenim na sahrani Žanke Stokić. Taj papir nije bio obična uspomena – on je za nju predstavljao simbol poštovanja, sećanja i tihe pobune protiv zaborava.
Zašto baš umrlica? Žanka Stokić nije bila samo slavna glumica i prva nezaboravna “Gospođa ministarka” Branislava Nušića, već i tragična figura svog vremena. Nakon Drugog svetskog rata, bila je nepravedno optužena za saradnju sa okupatorom samo zato što je igrala u pozorištu tokom okupacije. Suđena je pred Sudom za suđenje zločina protiv nacionalne časti i osuđena na gubitak građanskih prava i prisilan društveno-koristan rad – čistila je ulice Beograda. Ćutke je podnela kaznu, a kada joj je javljeno da se može vratiti na scenu, njeno iscrpljeno telo nije izdržalo – umrla je tri dana kasnije.
- Sahrana Žanke Stokić bila je dostojna veličine žene kakva je ona bila. Grad Beograd ispratio ju je sa tugom koja se retko viđa, a među onima koji su stajali kraj kovčega bila je i mlada Olivera Marković. Tada, u znak poštovanja, uzela je sa drveta umrlicu i čuvala je čitavog života.
Decenijama kasnije, kada je i sama odigrala ulogu Gospođe ministarke, Olivera je bila svesna težine i simbolike koju ta uloga nosi. Znala je da korača putem koji je trasirala druga žena, koja je platila visoku cenu za svoju umetnost i ljubav prema sceni. Veza između dve glumice nije bila formalna – bila je emotivna i duboko ljudska.
„Umrlica nije bila samo papir. Bila je glas protiv zaborava, tiho svedočanstvo o ženi kojoj je naneta nepravda, ali koja je ostala simbol snage i umetničke veličine“, rekao je Goran Marković.
- Tako je umrlica Žanke Stokić, izbledela i stara, postala Oliverin način da svetu poruči: “Sećam te se. Nisam zaboravila ono što su drugi pokušali da izbrišu.”
Kutija za nakit, na prvi pogled obična, bila je zapravo srce jedne umetnice koja je verovala da umetnost pamti i onda kada društvo pokuša da zaboravi.
