U današnjem ćlanku donosimo ispovjest poznate spisateljice i njenoj finalnoj bbi sa opakom bolešcu….
- Vedrana Rudan, poznata hrvatska književnica, otvorila je svoje srce u potresnoj ispovesti kojom je javnosti otkrila da se nalazi u završnoj fazi borbe sa teškom bolešću. Iako se poslednjih meseci povukla iz javnosti, Vedrana nikada nije prestala da piše – njene reči i dalje odzvanjaju kroz objave na ličnom blogu. U najnovijoj kolumni, simboličnog naziva „Dobri ljudi“, autorka prvi put otvoreno govori o tome da umire.
„Umirem. Nije lako to napisati. Ali osećam da moram“, započela je Rudan svoj tekst, obraćajući se čitaocima na način kako samo ona ume – iskreno, bez patetike, ali s dubokom emocijom. U tom trenutku nije krila da se nalazi uz svog supruga, s kojim deli tišinu, gledajući televiziju i prihvatajući istinu koja se više ne može sakriti.
- Kroz redove ove kolumne, Vedrana piše o neizbežnosti smrti, o retkom obliku raka koji joj je dijagnostikovan, o onkologiji riječkog KBC-a, mestu na kojem se svakodnevno vodi borba za život. Ali ono što tekst čini duboko ljudskim nije bolest – već njeno divljenje ljudima koje je srela.
Medicinske sestre, lekari, spremačice, svi zaposleni u toj ustanovi, kako kaže, ruše njenu raniju tezu da nema dobrih ljudi. „Toliko empatije, nežnosti i pažnje nikada u životu nisam doživela“, piše ona, dodajući da je svaki susret s tim osobljem umanjio strah od smrti.
- Na upečatljiv način opisuje svakodnevicu pacijenata na hemoterapiji – umorne krvne sudove, bolne ubode, ali i male rituale koje sestre koriste da olakšaju proceduru. „Lupkaju po ruci, tepaju žilama da se pojave, a zatim nežno i vešto guraju lekove koji vraćaju život“, piše Vedrana.
Posebno ističe trenutke koje bi mnogi smatrali banalnim, ali koji za nekoga na ivici života postaju sveti – sendvič i kefir tokom terapije, osmijeh osoblja, nepretenciozna dobrota. U tim trenucima, kako priznaje, osećala je da živi punim srcem.
- Po završetku terapije, pacijenti se vraćaju kući – na čekanje, neizvesnost, nadanje. Ali i sa nečim više – osećajem da nisu sami. Iako umorna, Vedrana sa zahvalnošću opisuje herojsku svakodnevicu osoblja koje, i pored iscrpljujućih uslova, ostaje nasmejano, dostojanstveno, posvećeno.
Ove žene i muškarci, navodi ona, često rade decenijama bez prevelikih priznanja, ali su svojim pristupom pacijentima – pa i njoj – promenili pogled na svet. „Na neki mi je perverzan način drago što imam rak“, piše Vedrana, „jer bez njega možda nikada ne bih susrela toliko dobrote na jednom mestu“.
- U svom osvrtu, ne propušta da pošalje poruku onima koji su zdravi, ali izgubljeni u svakodnevnim brigama, frustracijama, osećaju besmisla. „Možda mislite da vam je život promašen. Možda mislite da je sve oko vas loše. Ali sve to postoji samo dok ste zdravi. Kad se razbolite, tada shvatite koliko je život u stvari dragocen – i koliko su ljudi dragoceni.“
Vedrana piše i o svojoj transformaciji – o tome kako su je nepoznati ljudi svojim delima naterali da veruje da i ona, možda, u suštini jeste dobar čovek. Njena poslednja rečenica ne nosi gorčinu, već nežnu zahvalnost: „Hvala, dobri ljudi. Promijenili ste me.“
