Za naš današnji članak, izabrali smo jednu retro temu, a koja je povezana sa domaćom kinematografijo. Govorićemo o popularnom glumcu, a koji je ostavio jako veliki trag u domaćoj kinematografiji….
Rođen 5. juna 1954. godine u Beogradu, Ratko Tankosić ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskom i srpskom filmu, i to najviše zahvaljujući svojim upečatljivim epizodnim ulogama koje su često znale da zasene i glavne protagoniste. Iako nikada nije bio nosilac glavnih uloga, njegov autentični izraz, snažna prisutnost i prepoznatljiv glas činili su ga nezaboravnim u svakom projektu na kojem je radio.
Mnogima je ostao u sećanju po maestralnim epizodama u filmovima i serijama kao što su Specijalno vaspitanje, Balkan ekspres, Kamiondžije, Bolji život, pa čak i Sivi dom, a ono što ga je obeležilo za ceo život bio je nadimak “Sarma”. Taj nadimak potiče iz njegovog trećeg filma – Specijalno vaspitanje, gde je odigrao lik sitnog delinkventa koji je u samo jednoj sceni uspeo da ostavi upečatljiv utisak. Scena u kojoj njegov lik dobija batine ostala je kultna, a publika je godinama kasnije komentarisala tu scenu s tolikim žarom da su ga često pitali kako se “oporavio”. Taj detalj govori koliko je snažan utisak ostavio – nije bio zvezda filma, ali ga je publika pamtila više od mnogih vodećih glumaca.
Danas, Tankosić živi povučeno, daleko od očiju javnosti. Filmska industrija je doživela brojne promene, a on, kako sam kaže, više nije njen deo. U vremenu kada su umetnici prepoznatljivih fizionomija i osobenih karaktera sve ređi, on se sve više oseća kao da ne pripada novom filmskom jeziku. Iako i dalje poseduje talenat, strast i iskustvo, uloge su sve ređe, a gluma više nije profesija od koje može da se živi.
Umetnost ipak nije napustio – pronašao je novi izraz kroz slikarstvo. Boje i platna postali su njegov novi svet. Slikarstvo mu pruža slobodu koju film više ne može. Sam kaže da je to “intimna gluma bez publike”, način da izrazi sve ono što rečima više ne može. Njegove slike nisu komercijalne, ali su iskrene – baš kao što su to bile i njegove uloge.
Kako bi preživeo, pored slikanja, povremeno se bavi i molerajem, što za njega nije sramota, već realnost života u kome umetnik mora da se snalazi. Kaže da je “mnogo vrednije živeti pošteno i raditi bilo šta, nego se pretvarati da si glumac dok sediš kod kuće bez posla”.
Najveća greška koju priznaje jeste to što nikada nije upisao glumačku akademiju, iako je imao priliku. Branko Cvejić, legendarni glumac i profesor, savetovao ga je da se školuje, ali Tankosić je tada bio privučen drugačijim, opasnijim svetom. Danas kaže da akademija ne uči samo glumi, već i čoveku – kako da stoji na sceni, ali i u životu. Smatra da je tom odlukom možda zatvorio neka vrata koja su mogla voditi u potpuno drugom pravcu, ali i dalje ne žali zbog toga što je ostao dosledan sebi.
Sa posebnim poštovanjem se seća saradnje sa rediteljem Goranom Markovićem, koji mu je, i pored epizodne uloge, dao potpunu slobodu da lik oblikuje prema svom osećaju. To je, kaže, bilo presudno za njegovu karijeru. Marković je već tada bio prepoznat kao neko ko razume glumce i ne guši njihov izraz, a to je za Tankosića bilo neprocenjivo iskustvo.
Iako već dugo nije pod svetlima reflektora, Ratko Tankosić – Sarma, i dalje je živo prisutan u kolektivnoj svesti publike. Njegove replike se i dalje prepričavaju, njegovi likovi žive u televizijskim reprizama i pamćenju generacija. Neki glumci traju samo dok traje film, a neki, poput njega, ostanu zauvek u sećanju. Dovoljno je da se pojavi u jednoj sceni – i sve se menja. Jer takvi su istinski glumci – možda tihi, ali nikada zaboravljeni.
