U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam jednu životnu ispovijest a koja nam samo pokazuje koliko život može samo biti nepredvidiv….
Sve je izgledalo savršeno kada je upoznala Alekseja, muškarca za kojeg je verovala da je njena srodna duša. Njihova ljubav rasla je spontano, prirodno, s toplinom koja je obećavala spokojnu budućnost. Zajedno su uređivali dom, pravili planove o porodici, putovanjima, čak i o imenu za dete koje su želeli. Ana nikada nije sumnjala u njega. Bio je pažljiv, posvećen, delovao kao neko ko ima odgovore na sva pitanja. Ali ono što nije znala jeste da su svi ti odgovori deo vešto izgrađene laži.
Jednog jutra, dok je čistila njegovu radnu sobu – prostor u koji retko ulazila – pronašla je stari kožni dnevnik pažljivo sakriven iza knjiga. Radoznalost ju je pobedila. Prve stranice bile su obične, čak pomalo dosadne – zabeleške o projektima, citati, dnevne refleksije. Ali onda je naišla na rečenice koje su joj oduzele dah. Shvatila je da čovek s kojim živi nije Aleksej, već Dmitrij – čovek sa mračnom prošlošću i izopačenim umom.
U dnevniku je detaljno opisivao kako je ubio pravog Alekseja, njegovo telo bacio u jezero i preuzeo njegov identitet. Koristio je ruže kao deo svojih rituala, simbol ljubavi, smrti i posedovanja. Pisao je o Ani kao „delu kompozicije“, planirao je njen kraj do najmanjeg detalja – čak i kako će njen parfem, Chanel No. 5, upotpuniti “harmoniju poslednje večeri”.
Ana je bila paralisana od straha. Sve što je znala, sve u šta je verovala, raspadalo se. U panici je spakovala torbu, izbrisala tragove i pobegla. Jedina osoba kojoj se usudila da se obrati bio je Igor – nekadašnji programer i bivši haker, koji joj je pomogao da nestane. Uz njegovu pomoć, postala je Eva Sokolova, navodno iz Novosibirska, računovođa s izmišljenom prošlošću.
Preselila se u Primorsk, mirni gradić na obali, gde je radila u kafiću „Breeze“ i živela tiho, neupadljivo. Učila je da diše bez panike, da hoda bez okretanja. Promenila je frizuru, stil govora, čak i način hoda. Počela je da gradi novi identitet, ali noćima bi se budila oznojena, iznova sanjajući jezero i ruže. I taman kada je pomislila da je prošlost ostala iza nje, pred vratima je pronašla latice ruža i poruku: „Naći ću te svuda.“
To je bio kraj iluzije sigurnosti. Opet je bila u pokretu, grad za gradom, menjala broj telefona, izbegavala kontakte. A onda, jednog jutra, na lokalnom portalu pročitala je vest – telo muškarca pronađeno u zalivu, uz čamac sa inicijalima D.N. i porukom oproštaja. Ruže su bile svuda. Pozvala je Igora. On je proverio i potvrdio – Dmitrij Nekrasov, bivši pacijent iz psihijatrijske ustanove, identifikovan je. Eva je bila slobodna.
Ali sloboda nije bila onakva kakvu je zamišljala. Više nije znala da živi bez straha. Ipak, krenula je na obalu, sa jednom crvenom ružom. Nije znala zašto, ali osećala je potrebu da se oprosti. Ne od njega, već od onog dela sebe koji je živeo u senci.
Te večeri, umesto da se vrati kući kao obično, pozvala je šeficu Larisu i pitala da li još traže upravnika za drugu salu. Po prvi put, želela je da napravi korak iznutra – ne kao bekstvo, već kao izbor.
Eva Sokolova više nije bila samo izmišljeni identitet. Postala je žena koja je preživela najdublji mrak i nastavila da hoda. A tamo na talasima, među galebovima i vetrom, ljuljala se jedna ruža – svedok kraja užasa i tiha najava novog početka.
