Drugo stanje kod žene, se ne zove baš bez razloga drugo stanje, a tada ženi definitivno prorade hormoni na jako puno načina. Naime, danas vam donosimo i jako zanimljivu informaciju, a koja se desila na jednom porođaju…
Medicinski slučajevi koji pomeraju granice uobičajenog uvek izazivaju radoznalost, ali priča o porodici Alison Spooner i Deana Duranta odiše posebnom čarolijom. Kada se kao roditelji susretnu belkinja i crnac, očekuje se šarenolika paleta tonova kože među njihovom decom, ali šansa da se istovetni genetski kontrast ponovi kod dva zasebna para blizanaca gotovo je zanemarljiva. Statističari govore o verovatnoći od otprilike jednog na pola miliona rođenih, a da se to dogodi dva puta u istoj porodici – tek jednom na milion. Upravo taj retki splet okolnosti u njihovom domu pretvorio se u svakodnevicu: najpre su 2001. dobili devojčice Loren i Hejli, a potom, sedam godina kasnije, još jedan par – Maju i Liju – ponovo s očigledno različitim bojama kože.
Još dok su savladavali prve roditeljske korake, Alison i Dean shvatili su da su postali svojevrsni genetski kuriozitet. Zainteresovani naučnici počeli su da prate njihovu priču, ispitujući DNK oba roditelja u potrazi za objašnjenjem. Ispostavilo se da ni Alison ni Dean nemaju neposredne pretke mešovite rase, ali nose veliki broj recesivnih varijanti gena odgovornih za sintezu melanina. Baš ti tiši, „nevidljivi“ geni, u retkim kombinacijama, mogu da „ispale“ rezultat nalik lutriji: jedno dete sa svetlim tenom i plavim očima, drugo sa duboko tamnom kožom i kestenjastim irisom. Iako genetika nije magija, kod ove porodice radila je po principu verovatnoće na rubu neverovatnog.
Alison se seća da je tokom prve trudnoće bila iznenađena kada su lekari spomenuli mogućnost blizanaca; međutim, ništa nije nagoveštavalo da bi devojčice mogle izgledati toliko različito. Tek na porođaju, kada su babice stavile Loren i Hejli u njena naručja, postalo je jasno da se događa nešto vrlo neobično. Loren je imala bled ten, zlaćanu kosu i prozirno plave oči, dok je Hejli rođena sa bogatim, tamnosmeđim pigmentom i kovrdžama koje su u trenu podsetile čitavu porodicu na Deana. Njih dve su rasle rame uz rame, ali su svuda izazivale poglede i pitanja – pogotovo kada bi neko tek ovlaš bacio pogled i pretpostavio da su drugarice, a ne sestre.
Nakon sedam godina, kada je Alison ponovo zatrudnela, priželjkivala je mirniji tok trudnoće. Smeškala se lekarima koji su ih prethodnih godina slali od jedne konferencije do druge, jer je par rado pristajao da učestvuje u genetskim istraživanjima. Ni na kraj pameti joj nije palo da bi se fenomen mogao ponoviti. Ipak, kada su stigle Maja i Lija, porodica je ponovo doživela deja vu: Maja je nežne, mlečne boje kože sa pegicama na nosu, dok Liju krasi tamna put, bujna crna kosa i blistavo smeđe oči. Samo ultrazvuk je mogao da potvrdi da su zaista sestrice bliznakinje.
Stručnjaci pojašnjavaju da boju kože određuje mreža od najmanje šesnaest ključnih gena, a svaki gene dolazi u više varijanti, poput tonova na umetničkoj paleti. U većini porodica boja kože deteta završava negde „između“ fenotipa roditelja, ali u retkim okolnostima se recesivne varijante oba roditelja „slože“ i daju krajnje kontrastan rezultat. Fenomen koji se javlja kod melemskih blizanaca, poznat i kao „bi-rasni“ ili „diskordantni“ blizanci, dodatno je začinjen činjenicom da se sve to događa u jednom jedinom oplođenom ciklusu; dakle, embrioni dele istu matericu, ali na genetskoj lutriji izvlače različite „listiće“.
Za Alison i Deana, statistika se pretvorila u svakodnevno iskustvo roditeljstva. Iako su naučnici zabeležili još svega desetak sličnih porodica u savremenoj literaturi, nijedna nije imala dva uzastopna para blizanaca s toliko naglašenim razlikama. Iz dana u dan različite televizijske ekipe, novinari i studenti dolazili su da ih intervjuišu. U početku im je sve to bilo laskavo, ali vremenom su naučili da ograniče pojavljivanja kako bi deci obezbedili što normalnije detinjstvo.
Porodica danas živi u malom mestu gde su svi već navikli na neobičan prizor. Kad izađu u šetnju, starije sestre rado poguraju kolica sa mlađima, a prolaznici često zastanu, zbunjeni i fascinirani. Hejli voli da objašnjava ljudima da su sestre „isti tim, samo različite boje dresa“, dok Loren taj tren iskoristi da priča prijateljima o tome kako je bitno da se spoljne razlike prihvate kao bogatstvo, a ne prepreka. Ta dečja iskrenost često osvoji i one koji se prvi put susretnu s njima.
Pedijatri koji prate njihovo odrastanje navode da su deca potpuno zdrava, a razlike u pigmentaciji ne prate nikakve medicinske komplikacije. Tek povremeno dobijaju savete vezane za zaštitu od sunca: Loren i Maja moraju češće nanositi kremu visokog faktora, dok Hejli i Lija imaju prirodnu zaštitu, ali su podložnije nedostatku vitamina D u oblačnim zimskim mesecima. Roditelji su zato osmislili „porodični ritual“ zajedničkog izlaganja jutarnjem suncu i balansirane ishrane bogate nutrijentima koji podržavaju kožu svih nijansi.
Zanimljivo je da su deca, iako fenotipski različita, u mnogo čemu karakterno slična. Sve četiri pokazuju izražen umetnički talenat i ljubav prema muzici, što roditelji pripisuju „pomešanim genima koji su izvukli ono najbolje“. Škola često koristi njihov primer u časovima biologije i građanskog vaspitanja, ističući značaj tolerancije i razumevanja. Deca iz razreda su brzo naučila da je „različitost normalna“ i da boja kože ne govori ništa o sposobnostima ili karakteru.
Samo istraživanje njihovih gena nastavilo se i na univerzitetskom nivou. Naučnici su analizirali sekvence kako bi ustanovili tačne mutacije na hromozomima 5 i 15, gde se nalaze neki od najvažnijih gena za pigmentaciju (poput MC1R i OCA2). Iako su pronađene retke varijante, ključ leži u njihovoj kombinaciji: kad se recesivne i dominantne varijante nasumično rasporede u dva različita embriona, mogu „isključiti“ ili „pojačati“ proizvodnju eumelanina i feomelanina, stvarajući kontrast boja. Rezultati su objavljeni u stručnim časopisima, a porodica je pristala da njihovi uzorci budu deo biobanke, što će budućim generacijama istraživača pomoći da bolje razumeju poligenetsko nasleđivanje.
Sam čin roditeljstva, međutim, nije statistika. Alison priznaje da ne planira „treći krug“ blizanaca, ali kroz osmeh dodaje da joj više ništa ne može biti iznenađenje. Bez obzira na to koliko je nauka fascinantna, ona smatra da su najvažniji trenuci kada deca vikendom utrče u krevet i počnu da se kikoću, potpuno zaboravljajući na kamere i mikroskope. Dean, po zanimanju IT inženjer, drži porodične albume u „cloud“ aplikaciji i često kaže da će deca tek kao tinejdžeri shvatiti koliko su posebna – no trudi se da ih danas nauči da je posebnost lepota, ne teret.
Njihova priča služi kao podsetnik koliko daleko genetika može da iznenadi, ali i da nas nauči. U vremenu kada se često pogrešno poistovećuju fizičke osobine sa vrednošću čoveka, slučaj porodice Spooner–Durant raskida predrasude i ruši stereotipe. Pokazuje da se u istoj materici, iz istih roditeljskih gena, mogu roditi deca koja izgledaju sasvim različito, ali dele jednaku ljubav, radoznalost i volju da osvajaju svet. Njihovo postojanje podseća naučnike da je svaka statistika zapravo priča o ljudima, a ostatku društva da se prava snaga zajednice ne meri bojom kože, nego toplinom srca.
