Prvi radni dan u novome tjednu, posvećujemo Pravoslavnom kalendaru, pošto je jučer bilo crveno slovo. Naime, danas su drugi dani Trojica, i trebate pripaziti na sljedeću stvar…..
Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju drugi dan jednog od najvećih hrišćanskih praznika – Duhova, poznatih i kao Trojice ili Silazak Svetog Duha na Apostole.
Ovaj praznik je izuzetno značajan u crkvenom kalendaru jer označava trenutak kada se, prema hrišćanskom učenju, Sveti Duh u vidu ognjenih jezika spustio na apostole, darujući im sposobnost da propovedaju Jevanđelje na svim jezicima sveta. Zato se ovaj događaj smatra i rođenjem hrišćanske crkve.
Naziv „Trojice“ potiče od vere u Svetu Trojicu – Boga Oca, Sina i Svetog Duha. Po predanju, Hristos je obećao dolazak Duha, Bog Otac ga je poslao, a Duh je sišao među ljude, potvrdivši tako božansku prirodu Hristove misije.
Duhovi se obeležavaju 50. dan posle Vaskrsa i deseti dan nakon Spasovdana, i u srpskom narodu poznati su i kao Pedesetnica. Ovo je treći najvažniji praznik u hrišćanstvu, posle Vaskrsa i Božića, i kao i oni, slavi se tri dana.
Obeležavanje Duhova prate brojni običaji i verovanja. Crkve i domovi se ukrašavaju zelenilom – najčešće lipovim grančicama i travom, koje simbolizuju život, plodnost i obnovu. Taj običaj potiče još iz vremena kada su hrišćani verovali da priroda, baš kao i duša, doživljava preporod kroz silazak Svetog Duha.
- Prema narodnim verovanjima, tokom ova tri dana ne priliči organizovati svadbe, krštenja ili druge velike svetkovine, jer je vreme posvećeno tišini, molitvi i duhovnom sabiranju. Takođe se izbegava kupanje u rekama, posebno u pojedinim krajevima Srbije, gde se veruje da tada vodom vladaju zli duhovi.
Sva tri dana Duhova su crveno slovo, pa se veruje da tada ne treba obavljati teže fizičke poslove, niti „ženske“ poslove poput šivenja ili vezenja. Veruje se da se time narušava svetost praznika i izaziva nesreća.
BONUS TEKST:
Iako bi religija u idealnom svetu trebalo da bude lični izbor i intimna stvar pojedinca, na našim prostorima stvari gotovo nikada nisu jednostavne. Pitanja identiteta, vere i pripadnosti i dalje izazivaju snažne emocije, pa čak i javne osude – naročito kada se neko odluči da izađe iz „zadanih“ okvira koji su često povezani s očekivanjima sredine, porodice i šire zajednice.
- Upravo o tome otvoreno je pisao jedan mladić iz Bosne i Hercegovine, Srbin po nacionalnosti, koji je rođen u mešanom braku – otac mu je Srbin i pravoslavac, a majka Bošnjakinja muslimanske veroispovesti. Iako je odrastao kao ateista, danas priznaje da se nalazi na prekretnici i razmatra mogućnost da se krsti – ali još nije siguran u kojoj veri. Katoličanstvo mu, kako kaže, deluje blisko, ali je svestan da bi zbog toga mogao biti doživljen kao „izdajnik naroda i vere“.
„Inače sam iz Bosne i Hercegovine i dete sam mešanog braka između oca Srbina i majke (na papiru) muslimanke/Bošnjakinje, iako se lično izjašnjavam kao Srbin. Odrastao sam kao ateista/agnostik i ni tatina ni mamina strana porodice nisu preterano verujući, osim obeležavanja praznika čisto iz tradicije (Vaskrs, Bajram, itd). E sad, u poslednje vreme sam počeo da preispitujem svoja ateistička/agnostička uverenja i razmišljam da li ću pronaći smisao u veri. Nalazim se na raskršću između Pravoslavne i Katoličke crkve i istražujem obe hrišćanske konfesije, nadajući se da ću u jednoj ili drugoj naći smisao i eventualno se krstiti“, napisao je.
Dodaje i da je svestan stigme koja postoji na Balkanu: „Znam da postoji mnogo predrasuda vezanih za samu pomisao da Srbin postane katolik, ali religija ne poznaje nacionalnost (iako na Balkanu teško možeš naći ikoga ko ima to uverenje), zar ne? Verujem da bi se, u hipotetičkom slučaju mog prelaska na katoličanstvo, sigurno našli neki iioti koji bi rekli: ‘Gle dbila, Srbin a katolik’ ili ‘Kako si mogao izdati narod i veru’. I eto, na kraju – da li takve tvrdnje imaju smisla i da li bih bio posmatran kao anomalija u slučaju da postanem srpski katolik?”
U komentarima mu je mnogi pružili podršku, poručivši mu da nacionalnost i vera ne bi smeli da se poistovećuju.
„Ne, bar za mene, da smo pametni pa da prihvatimo da postoje i Srbi muslimani i Srbi katolici, a ne da se čudimo kad Srbin nije pravoslavac. Nas treba da karakteriše zajednička nacionalna, a ne verska pripadnost“, napisao je jedan korisnik. Drugi je dodao: „Što su i meni rekli, ne vredi slediti ako ne osećaš u duši. Lično nisam počela slediti pravoslavlje dok nisam osetila da to želim. Ako ti osećaš da ti katoličanstvo odgovara, neka tako i bude.“
A onda se javio još jedan korisnik, čiji komentar su mnogi ocenili kao najzreliji i najdublji:
„Nikad u životu za mene Srbin katolik ili Srbin musliman neće biti izdajnici ako svoju zemlju poštuju i gledaju da poboljšaju svoju zajednicu. Ne mora niko da maše zastavama – dovoljno je da čuvaš prirodu, pomažeš komšijama i brineš se o zajedničkoj imovini. Još ako uspeš da dovedeš stranog turistu ili kroz svoj rad doprineseš ekonomiji, onda si patriota veći od onih koji na sav glas pričaju o pravoslavlju i Srbiji, a ne doprinose ničemu.“
