U današnjem članku govori se o jednom potresnom i uznemirujućem slučaju iz Krasnodara u Rusiji, gde je spašen dečak koji je u medijima postao poznat kao „mauglija“. Naime, priča je i više nego neobična, a evo šta se zapravo i desilo…..
Ovaj osmogodišnji dečak proveo je gotovo čitav svoj život zatvoren u stanu, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom. Njegova svakodnevica bila je lišena osnovnih ljudskih potreba – slobode, obrazovanja, zdravlja i ljubavi.
Majka deteta, koja mu je bila jedini staratelj, godinama je uspešno krila njegovo postojanje. Nije ga upisala u vrtić, školu, niti ga vodila lekaru. U pitanju je ekstreman primer zanemarivanja koji je dugo prolazio neprimećen. Sada se postavlja pitanje kako je moguće da dete toliko dugo bude izolovano, a da niko iz njegove okoline ne reaguje? Da li je reč o propustu sistema, ili o širem društvenom problemu ravnodušnosti?
Slučaj je otkriven sasvim slučajno, kada su prolaznici u maju mesecu primetili neobično ponašanje – kroz prozor stana izletali su predmeti i smeće, uz vriske koje su ukazivale na očajnički pokušaj da neko čuje. Pozvana je policija, a ono što su službe zatekle u stanu duboko je potreslo čak i najiskusnije profesionalce.
Dečak je bio izuzetno neuhranjen, slab, neuredan i potpuno zapušten. Njegova duga kosa bila je slepljena i prljava, nokti zapušteni, a prostorija u kojoj je boravio bila je prekrivena smećem, insektima i neprijatnim mirisom. Čak ni osnovne higijenske potrebe nije mogao da zadovolji, jer se do toaleta gotovo nije moglo prići od gomile razbacanih stvari.
- Majka, žena u kasnim četrdesetim godinama, reagovala je agresivno i odbijala saradnju. Priznala je da dete retko izlazi iz kuće i da većinu dana provodi na balkonu. Ipak, ni balkon nije bio mesto spasa, već prostor kroz koji je mališan pokušavao da dopre do drugih ljudi. Komšije su povremeno čule dečje krike, ali ga nikada nisu videle. Majka i baka su pažljivo skrivale dete i izbegavale svaki kontakt sa okolinom, pokazujući time visok stepen kontrole i namere da dete ostane nevidljivo.
Šokantno je što je i baka znala za uslove u kojima unuk živi, ali nije preduzela ništa. Tužioci su izjavili da dete od rođenja nije imalo nikakav oblik socijalizacije. Dečak je naveo da se hranio uglavnom hlebom i da se nije kupao više od godinu dana. Njegovo detinjstvo bilo je obeleženo samoćom, tišinom i zanemarivanjem.
Majka je u stanu instalirala sigurnosne kamere kako bi dodatno kontrolisala njegovo kretanje i sprečila pokušaje bega ili komunikacije. Jednom prilikom, kada su ga izvele napolje, brzo su ga zaklonile svojim telima čim su primetile da ih komšije gledaju. Takvo ponašanje jasno govori o dubini problema i želji da se istina sakrije.
Dana 21. maja, nadležni su ponovo došli u stan kako bi izvršili dodatnu procenu situacije. Majka je doživela histerični napad i odbila da sarađuje, što je zahtevalo intervenciju pripadnika Rosgvardije. Dečak je tada konačno izvučen iz tog zatvora i prebačen u specijalizovani centar za rehabilitaciju, gde sada prima potrebnu medicinsku i psihološku pomoć.
Majka je hospitalizovana, a tužilaštvo najavljuje trajno oduzimanje roditeljskih prava. Sve institucije sada istražuju kako je moguće da dete bude skriveno toliko dugo, a da niko ne reaguje – ni komšije, ni zdravstvene ustanove, ni socijalne službe.
Ovaj slučaj osvetljava ozbiljne propuste u sistemu zaštite dece i pokazuje koliko je važno da svaki član društva bude budan i reaguje na znakove zanemarivanja. Potrebna je bolja međuinstitucionalna saradnja i jasno definisane odgovornosti kako bi se ovakve tragedije sprečile. Dete ne bi smelo da bude prepušteno samoći, gladi i patnji, dok se svet oko njega okreće glavu. Svaka zajednica mora razviti mehanizme ranog prepoznavanja i brze reakcije. Ovo nije samo pojedinačan slučaj već ozbiljan alarm koji poziva na temeljnu reformu sistema brige o najranjivijima – deci. Jer svako dete ima pravo na sigurnost, ljubav, obrazovanje i šansu za dostojanstven život.
