U NASTAVKU NAŠEG DANAŠNJEGA ČLANKA, GOVORIĆEMO O NASLJEDSTVU, KOJE ODUVIJEK ZNA DA BUDE JAKO VELIKI PROBLEM. PRI TOME SE SVAKAKO MISLI AKO SU PORODICE JAKO VELIKE, I ONDA NAKON SMRTI SE DEŠAVAJU JAKO TEŠKE I BOLNE SCENE…..
Nasleđivanje imovine unutar porodica ostaje jedna od najosetljivijih i najkompleksnijih tema, posebno u našem regionu, gde su duboko ukorenjene tradicije i patrijarhalni obrasci i dalje snažno prisutni. Iako su zakoni u vezi sa nasleđem jasni i nedvosmisleni – prava naslednika ne prave razliku na osnovu pola – realnost u mnogim porodicama izgleda sasvim drugačije.
U praksi, muškarci i dalje često dobijaju većinu imovine, dok su žene, čak i kada su zakonski ravnopravne, svedene na simbolične ili sentimentalne predmete. Ova pojava nije retkost, već simptom dubljeg društvenog problema koji se proteže kroz generacije i izaziva ozbiljne posledice – kako emocionalne, tako i egzistencijalne.
Jedan od primera koji posebno osvetljava ovu nepravdu jeste iskustvo žene po imenu Jadranka. Iako rođena u istoj porodici kao i njen brat, Jadranka je na kraju nasledila samo dve saksije od svoje majke, dok je njen brat postao vlasnik gotovo cele porodične imovine – kuća, zemljišta, vikendica, placeva. Ta neravnopravna podela nije bila rezultat zakonske odluke, već porodične logike koja je utemeljena na vekovnim običajima.
Roditelji su joj bez ustručavanja rekli da je „pravo nasledstvo“ pripalo njenom bratu, jer je ona „već udata i ima muža“. Ovakva logika otkriva duboko ukorenjeno verovanje da žena ne treba da ima svoju imovinu, jer će se „pobrinuti“ neko drugi. No, u Jadrankinom slučaju, ona živi sama i potrebna joj je stabilnost koju imovina može da joj pruži.
Kada je pokušala da razgovara sa bratom i traži pravičniju raspodelu, naišla je na zid hladnoće. Njegov odgovor bio je surov i preteći: „Ako to uradiš, znaš da više nemaš brata.“ Ova rečenica oslikava ne samo porodične tenzije, već i emocionalnu ucenu koju mnoge žene trpe kada pokušaju da ostvare svoja prava. U ovom konkretnom slučaju, brat nije samo nasledio većinu – nasledio je gotovo sve, dok je Jadranka ostavljena sa sentimentalnim predmetima koji joj ne mogu obezbediti životnu sigurnost.
Na društvenim mrežama ova priča je izazvala lavinu komentara i podeljenih mišljenja. Jedni su stajali u odbranu tradicionalnih stavova, tvrdeći da „žena već ima muževljevu kuću“ i da je „nasleđe stvar običaja“. Drugi su otvoreno kritikovali roditelje, smatrajući da su oni svojim postupcima i nepravovremenim donošenjem odluka doveli do raskola među decom.
Neki korisnici su istakli kako roditelji često izbegavaju da urede pitanje nasleđa dok su živi, ne želeći da „dižu prašinu“, ali upravo ta neodlučnost kasnije vodi do dubokih porodičnih sukoba. Pogotovo u ruralnim sredinama i manjim mestima, gde se još uvek veruje da će se „ćerka snaći udajom“ i da je nema potrebe „opterećivati“ imovinom.
Jedan dodatni i često zanemaren aspekt jeste pravna dimenzija celog procesa. Žene koje se odreknu nasledstva, često pod pritiskom porodice, mogu se kasnije suočiti sa posledicama koje nisu bile svesne. Primera radi, one mogu izgubiti pravo na socijalnu pomoć, jer zakon tumači da su imale nasleđe i svesno ga se odrekle. Ova pravna „zamka“ dodatno ugrožava njihov položaj, jer odluka koju donesu – često u strahu i pod pritiskom – ima dugoročne posledice.
Advokat Miloš Radulac dao je svoj stručni komentar na ovu temu. On je objasnio da su ovakve situacije ostaci davno prošlih vremena, kada je muškarac bio „nastavljač loze“, dok su žene bile „zbrinute“ kroz brak. Iako su ovakvi stavovi u većim gradovima sve ređi, u malim mestima i dalje opstaju, i to upravo zahvaljujući pritiscima iz najbližeg okruženja.
Zakon o nasleđivanju je jasan – svi naslednici imaju jednako pravo, i moguće je da se postigne dogovor ili da se neko odrekne svog dela u korist drugog, ali takav čin je neopoziv. Uprkos ovoj pravnoj jednakosti, u praksi se emotivni i tradicionalni uticaji često pokažu jačima od zakona.
Na kraju, priča o Jadranki nije usamljena. Ona je samo jedno lice mnogih sličnih slučajeva koje potvrđuju da pitanje nasledstva nije samo pravno, već i društveno, kulturno i emotivno pitanje. Dokle god žene budu tretirane kao „manje naslednice“, biće teško govoriti o pravoj ravnopravnosti u okviru porodice.
Otvoren dijalog, edukacija o pravima i osvešćivanje zajednice su ključni koraci ka promeni. Jer prava naslednica ne bi trebalo da zavisi od pola, već od zakona i pravde – one koja jednako važi za svakog člana porodice.
