Žarko Laušević bio je jedan od najcenjenijih i najvoljenijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije. Rođen je 19. januara 1960. godine u Cetinju, a odrastao je u Podgorici. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića, a već tokom studija pokazao je izuzetan glumački talenat.
Životna priča Žarka Lauševića, jednog od najupečatljivijih glumačkih imena bivše Jugoslavije, ostaje zabeležena ne samo po njegovom raskošnom umetničkom talentu, već i po dubokoj ljudskoj borbi koju je vodio do samog kraja. Njegov put bio je isprepleten velikim uspesima, ličnim tragedijama i, na kraju, borbom sa bolešću koja mu je postavila najteži izazov.
U knjizi “Lauš”, autor Boris Jakić osvetljava poslednje stranice Žarkovog života, pokušavajući da uhvati njegov unutrašnji svet i misli koje su ga prožimale dok je gledao u oči svojoj konačnosti. Laušević, koji je tokom decenija bio omiljen ulogama koje je nosio s lakoćom, u stvarnom životu vodio je tešku borbu – najpre sa prošlošću, a zatim i sa sve slabijim zdravljem.
Kada je 2023. godine sastavio testament, Žarko je još uvek verovao da ima dovoljno vremena pred sobom. Iako je znao da se bolest ne povlači, njegova nada nije jenjavala. U tim poslednjim danima, on nije razmišljao samo o kraju – već o načinu na koji želi da mu se oda počast. Smrt mu nije bila nepoznanica, već gotovo intimna senka koja ga je pratila od tragedije u Podgorici, kada je izgubio blisku prijateljicu. Taj gubitak je duboko uticao na njegov pogled na prolaznost, ostavljajući trag koji se kasnije samo produbljivao.
Bez obzira na to što mu se zdravlje pogoršavalo, Žarko nije odustajao od sitnih radosti koje su mu bile drage. Nije mogao da se odrekne navike pušenja, pa je, verujući da čini sebi uslugu, prešao na elektronske cigarete – simbol male, ali značajne borbe za zdravlje i normalnost u svakodnevici.
- Jedna od najvećih dilema sa kojom se suočio bila je odluka o operaciji. Biopsija nije donela jasne odgovore – između moguće prisutnosti tumora i nade da se radi o prostoj upali. Doktori su predlagali hirurški zahvat, ali Žarko je verovao u moć alternativne medicine. Bio je duboko uveren da promenom ishrane i načina života može izbeći nož. Ova vera ga je vodila toliko daleko da je čak svom lekaru poklonio knjigu o prirodnim metodama lečenja raka – čin koji više govori o njegovoj nadi nego o sumnji u savremenu medicinu.
Uprkos svemu, njegova posvećenost umetnosti nije jenjavala. Tokom snimanja serije “Vreme smrti”, Žarko je pokazao odlučnost kakva se retko viđa – odbijajući da bolest definiše njegov identitet. Nastavio je da radi, da stvara, da diše kroz umetnost, iako je znao da dani nisu na njegovoj strani. Bolnica na Bežanijskoj kosi postala je njegova druga kuća, ali to ga nije zaustavilo da mašta o projektima i budućnosti.
Živeo je na ivici između svetova – realnog i umetničkog, života i smrti. Njegov testament, daleko od suve pravne forme, bio je ogledalo čoveka koji se borio do poslednjeg daha. I baš kao što su njegove uloge ostavljale snažan utisak, tako je i njegova borba sa bolešću ostala simbol istrajnosti i nade.
No, život Žarka Lauševića bio je obeležen i tamnijim poglavljima. Jedan od najtragičnijih događaja desio se 1993. godine, kada je, u noći između 30. i 31. jula, u samoodbrani usmrtio dvojicu mladića – Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Incident je usledio nakon što su on i njegov brat bili napadnuti, a Žarko, uveren da je njihov život u opasnosti, potegao je pištolj. Ova tragična noć zauvek je promenila tok njegovog života.
Nakon suđenja, osuđen je za prekoračenje nužne odbrane i proveo godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu. Godine 1998. pušten je na slobodu, ali je teret prošlosti ostao. Kasnije je, iz straha od krvne osvete, emigrirao u Ameriku. Tek 2001. godine, pošto je njegov slučaj ponovo preispitan, odlučio je da se vrati u Crnu Goru.
I pored svih nedaća, Laušević nikada nije prestao da veruje u umetnost i život. Iako su ga tragedije pratile, a telo izdavalo, njegova duša je ostala verna pozivu koji je izabrao. U najtežim trenucima, nastavio je da traži smisao u rečima, pokretima, ulogama koje su nadilazile granice stvarnosti.
Na kraju, Žarko Laušević ostaje upamćen ne samo kao glumac, već kao simbol čoveka koji se ne predaje. Njegova priča nas podseća da se svaki trenutak mora živeti punim plućima, čak i kada nas život testira na najteže načine.
