Za danas smo vam spremili jednu misteri temu, o kojoj se zna, zapravo jako malo. Naime, šta se dešava sa ljudskim tijelom, kada preminemo? Evo i par riječi na tu temu…
Uprkos tome što je smrt neizbežna stvarnost svih živih bića, u mnogim društvima ona se i dalje izbegava kao tema razgovora. Odsustvo otvorenog dijaloga o kraju života čini da se mnogi ljudi nađu nespremni kada se suoče s odlaskom voljene osobe. Nepoznavanje prirodnih promena koje se dešavaju pred samu smrt često uzrokuje paniku, zbunjenost i duboku tugu kod porodice, koja ne zna šta da očekuje niti kako da pomogne.
- Zato je edukacija o procesu umiranja izuzetno važna. Ona ne samo da pruža jasnoću u trenucima emocionalne krize, već omogućava i da se dostojanstvo osobe koja umire sačuva do samog kraja.
Jedna od onih koji su svoj profesionalni i lični poziv posvetili upravo toj edukaciji jeste Džuli Mekfaden, iskusna medicinska sestra sa bogatim iskustvom u oblasti palijativne i hospicijske njege. Njen cilj nije samo da pruži medicinsku pomoć, već i da približi ljudima šta se zaista dešava u poslednjim fazama života. Kroz dugogodišnji rad sa pacijentima koji se nalaze u terminalnoj fazi bolesti, razvila je specifičan pristup koji se oslanja na kombinaciju medicinske stručnosti i saosećajnog, ljudskog kontakta.
Prema njenim rečima, postoji nekoliko fizioloških promena koje se redovno javljaju u danima i satima pred smrt. Iako mogu izgledati zastrašujuće, veoma je važno razumeti da one ne znače da osoba pati. Naprotiv, te promene su deo prirodnog procesa gašenja organizma, i često ih sam pacijent nije ni svestan.
Jedna od tih pojava je Čejn-Stouksovo disanje – obrazac disanja koji se karakteriše naizmeničnim periodima dubokih, ubrzanih udisaja i dugih pauza bez daha. Na prvi pogled, ovaj način disanja može izazvati alarm kod porodice, ali Mekfaden ističe da:
-
“To nije znak bola ili gušenja.“
-
“Pacijent uglavnom nije svestan da se to dešava.“
-
“Nema potrebe za medicinskom intervencijom, osim ako porodica ne oseća nelagodu i traži pomoć.“
Ova promena disanja nastaje zbog gubitka kontrole mozga nad ravnotežom kiseonika i ugljen-dioksida, što je direktna posledica prestanka rada vitalnih funkcija. Iako može zvučati dramatično, ono što je važno jeste da pacijent pri tome ne oseća nelagodnost, što porodici može biti utešno.
Drugi uobičajeni fenomen u terminalnoj fazi je tzv. smrtni hropac – specifičan zvuk pri disanju, koji liči na grgljanje. On nastaje zbog toga što pacijent više ne može gutati, pa se pljuvačka i telesne tečnosti nakupljaju u grlu i disajnim putevima. Ipak, kako Mekfaden objašnjava:
-
“Pacijent nije svestan tog zvuka.“
-
“Ne oseća bol ili nelagodu.“
-
“Moguće je primeniti jednostavne medicinske tehnike za smanjenje zvuka, kao što je promena položaja tela ili korišćenje lekova koji suše sluz.“
Zahvaljujući edukaciji i informacijama koje deli sa porodicama, Džuli Mekfaden pomaže ljudima da ne reaguju sa panikom, već sa razumevanjem i mirom. Kada znaju šta se dešava i zašto, članovi porodice se mogu usredsrediti na ono što je zaista važno – pružanje ljubavi, nežnosti i osećaja sigurnosti osobi koja je na pragu smrti.
Neki praktični saveti koje Mekfaden daje porodicama u tim trenucima uključuju:
-
Budite prisutni – fizički dodir, blaga reč ili tišina mogu imati dubok emocionalni efekat.
-
Koristite umirujući ton glasa i stvorite atmosferu mira.
-
Obratite se medicinskom osoblju za informacije o promenama koje su očekivane.
-
Ne zaboravite na svoje emocije – briga o drugome zahteva i brigu o sebi.
Na kraju, iako smrt može delovati zastrašujuće, razumevanje onoga što se događa može transformisati taj trenutak iz izvora anksioznosti u priliku za miran i dostojanstven ispraćaj. Informacije poput onih koje deli Mekfaden ne samo da olakšavaju proces žaljenja, već omogućavaju porodicama da ostanu uz svoje voljene do samog kraja, prisutni, smireni i puni ljubavi.
“Kada porodica zna da pojava poput Čejn-Stouksovog disanja ili smrtnog hropca nije znak patnje, već deo prirodnog procesa,” piše Mekfaden, “to im daje snagu da ostanu sabrani i pruže podršku koja je zaista važna.”
Mnoge porodice koje su prošle kroz taj proces s pripremom, kasnije svedoče koliko im je to znanje pomoglo – ne samo da se nose s tugom, već i da poslednje trenutke provedu u miru, uz prisustvo, nežnost i prihvatanje.
