Klinička smrt je stanje u kojem osoba privremeno izgubi sve znakove života — disanje, rad srca i moždane funkcije — ali još uvek može biti vraćena u život ako se brzo preduzmu mere reanimacije.
Fenomen “kliničke smrti” vekovima zaokuplja pažnju nauke, duhovnosti i običnih ljudi, jer predstavlja iskustvo na granici između života i smrti. Među brojnim svedočenjima, jedno se naročito ističe – priča ukrajinske lekarke Tatjane Anisimove Bjelous, koja tvrdi da je provela tri dana klinički mrtva, a potom se čudesno vratila među žive. Njeno iskustvo, koje datira iz 1991. godine, izazvalo je niz polemika i podeljenih mišljenja – dok su jedni tvrdili da je izgubila razum, drugi su verovali da se zaista dogodilo nešto natprirodno.
Tatjana je tada bila na operaciji mozga u Odesi zbog otkrivenog tumora. Tokom zahvata doživela je prestanak rada srca, a lekari su je proglasili mrtvom. Njen beživotni organizam prebačen je u mrtvačnicu, gde je ostao naredna tri dana. Iako se činilo da je kraj neizbežan, dogodilo se nešto potpuno neverovatno – kada je porodica došla da preuzme telo, sačekala ih je vest koja je delovala kao scena iz filma: Tatjana je oživela.
Zbunjeni lekari nisu mogli da objasne kako je moguće da osoba, čije je telo bilo bez znakova života tri dana, ponovo diše i govori. Jedini koji je, kako Tatjana kaže, zadržao veru u njeno vraćanje bio je njen muž Večeslav. “Znao sam da nije njen kraj, Bog mi je to stavio na srce,” navodno je rekao, verujući u božanski znak koji je dobio.
Tatjana je potom ispričala šokantno duhovno iskustvo koje je doživela tokom ta tri dana. Tvrdila je da je, nakon što je njeno telo prestalo da funkcioniše, duša napustila fizičku formu i posmatrala operaciju odozgo. Pokušavala je da dozove lekare, ali je niko nije mogao čuti. U sledećem trenutku, našla se u mračnom, hladnom tunelu nalik močvari, kroz koji je išla sve dok nije stigla do svetlosti. Ta svetlost nije bila obična – bila je topla, obavijajuća i u njoj je videla figuru nalik Isusu. Međutim, kasnije je shvatila da je to anđeo, njen vodič u ovom vanzemaljskom svetu.
- Jedan od ključnih trenutaka ovog duhovnog putovanja bio je susret sa Božjim prestolom, pred kojim joj je prikazana Knjiga života. U toj knjizi, prema njenim rečima, bili su zapisani svi njeni postupci – ne samo dela, već i misli i reči. Tada je uvidela sve svoje slabosti: priznala je da je bila stroga majka, da se molila samo kad joj je nešto bilo potrebno i da je zaboravljala na zahvalnost. Bog joj je, kako tvrdi, pokazao Golgotsku žrtvu, objašnjavajući da su i njeni gresi bili deo onoga što je Hrist pretrpeo. Taj trenutak ju je, kaže, duboko prodrmao i duhovno preobrazio.
Potom joj je pokazan raj – prostranstvo ispunjeno cvećem, mirom i svetlom, u kome je hodala po mekoj travi. U tom raju, srela je sina koji je umro kao beba. “Mama, morao sam otići da bih te sada ovde dočekao,” rekao joj je dečak, pojašnjavajući da je sve deo višeg plana. Videla je i svog oca, koji je, kako navodi, preminuo pomiren s Bogom. On joj je kazao da još nije njeno vreme.
Međutim, Tatjanino putovanje nije bilo samo idilično. Pokazana joj je i druga strana večnosti – pakao. Opisala je taj prostor kao zagušljiv, prepun jecaja, smrada i neljudske buke. Videla je duše abortirane dece koje su plakale za propuštenim životom, grešnike koji su širili mržnju među ljudima, pa čak i one koji nisu činili ni zlo ni dobro – koje je nazvala “ravnodušnima”. Među njima je prepoznala i svoju baku, ženu koja je spolja bila religiozna, ali je ogovarala i proklinjala druge. Njena kazna, kako kaže, bila je stalno sagorevanje u vatri.
Jedna od najupečatljivijih vizija bilo je lice poznatog ukrajinskog političara koji je tada bio živ. Anđeo joj je objasnio da je ta osoba izgubila dušu, jer ju je prodao đavolu, i da njegovo telo sada koristi demon.
Na kraju vizije, anđeo joj je rekao da ima još toga da učini na zemlji, i lagano je pogurnuo nazad u fizičko postojanje. Tatjana se probudila na hladnom stolu mrtvačnice, prekrivena ćebetom. Žena iz osoblja koja ju je zatekla kako otvara oči, vrisnula je i pobegla, a Tatjana, i dalje zbunjena i u bolu, uspela je da ustane i ogrne se.
Od tog trenutka, Tatjana je počela da javno svedoči o svemu što je doživela. Veruje da joj je dat zadatak da upozori ljude na realnost zagrobnog života, Božiju pravednost, ali i beskrajno milosrđe. Iako su njeni opisi često nailazili na podsmeh i nevericu, mnogi su u njenim rečima pronašli utehu i snagu za sopstvenu duhovnu obnovu.
