U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam jednu jako zanimljivu priču, a tiče se jedne životne ispovijesti. Naime, ovakve priče ne dešavaju se ni u filmovima, a evo o čemu se konkretno radi..
U svetu u kojem su brojna deca prepuštena nemilosti sudbine, priča o porodici Lajrov podseća na to koliko ljubav i empatija mogu da promene nečiji život. Iako su već imali veliku i srećnu porodicu, supružnici Lajrov osećali su da njihov dom još nije potpun. U njima se rađala snažna želja da pruže dom detetu koje će osetiti kao svoje. Ta unutrašnja potreba odvela ih je do baze podataka sa fotografijama hiljada mališana koji su čekali svoju šansu za novi početak. Ali među svima njima, jedno lice se istog trena izdvojilo.
Na fotografiji je bila sedmogodišnja devojčica, čije su oči nosile neobjašnjivu dubinu. Gospođa Lajrov je kasnije priznala da ju je nešto u tom pogledu duboko dirnulo. Kako je rekla, „nešto u njenim očima mi je reklo da je to moja ćerka“. To nije bio logički izbor, već instinkt, ono snažno unutrašnje osećanje koje dolazi iz srca – osećanje da je potraga završena i da su pronašli pravo dete.
Par je zatim odlučio da se detaljnije raspita o toj devojčici. I ono što su otkrili bilo je bolno, šokantno, ali i presudno za njihovu odluku. Devojčica po imenu Danijela imala je prošlost punu zaborava, tuge i zlostavljanja. Od prvih dana svog života, bila je izložena ekstremnim oblicima zanemarivanja. Njen dom nije bio mesto ljubavi – bio je prostor tame. Usled ozbiljnih prijava o porodičnom nasilju, nadležni su morali da reaguju. Danijela je najpre hospitalizovana, a zatim prebačena u specijalizovanu ustanovu. Njena biološka majka je izgubila pravo na starateljstvo.
Jedan od policajaca koji je prvi stupio u kontakt s Danijelom rekao je: „To je bio najteži slučaj zlostavljanja deteta u mojoj karijeri.“ Ono što je zatekao bilo je gotovo nezamislivo: dete koje je živelo u potpunoj izolaciji, bez osnovnih uslova za život, prljavo, zapušteno i potpuno nesvesno da postoji svet izvan te tame. Otkriveno je da Danijela ima autizam, a njene socijalne i komunikacione veštine bile su gotovo nepostojeće. Jedina radnja koju je znala bila je hodanje – nije razumela značenje dodira, osmeha, niti običnog razgovora.
Ipak, ovo nije priča koja se završava tugom. Usvajanjem od strane porodice Lajrov, Danijelin život je krenuo u potpuno drugačijem pravcu. Lajrovi su uložili ogromnu količinu vremena, strpljenja i ljubavi kako bi joj pružili priliku za novu budućnost. Danijela je prvi put u životu osetila šta znači imati dom – ne samo fizički prostor, već emocionalni oslonac i sigurnost.
Danas, sedam godina kasnije, Danijela je daleko od onog deteta koje su tada upoznali. Živi na farmi, u okruženju koje je ispunjeno prirodom i slobodom. Posebno uživa u kupanju i jahanju konja, aktivnostima koje joj donose osećaj mira. Porodica je svesno kreirala okruženje bez pritiska, u kom Danijela može da se razvija sopstvenim tempom, bez očekivanja koja bi je sputavala.
Otac porodice, govoreći o njihovoj svakodnevici, iskreno je priznao: „Briga o detetu sa posebnim potrebama je izazov koji traje 24 sata dnevno.“ Međutim, nije bilo ni traga žaljenja u njegovom glasu. Naprotiv, dodao je: „Volim je bezuslovno, ona je moja ćerka – bez obzira na sve.“
Na kraju, ovo nije samo priča o usvajanju jednog deteta. To je priča o hrabrosti, ljudskosti i moći ljubavi da nadvlada čak i najdublju tamu. Danijela je danas dete koje, zahvaljujući pravim ljudima, ima budućnost – budućnost koju je zaslužila, ali kojoj su joj mnogi, do tada, okrenuli leđa. Porodica Lajrov nije gledala papir – gledala je srcem. A to je napravilo svu razliku.
