U Srbiji mediji jako puno pišu o Suzani Jovanović, i kako se ona zapravo sada snalazi nakon smrti svoga supruga. Evo i nekoliko detalja o njoj…..
Da je danas živ, Saša Popović, čovek koji je obilježio čitavu jednu eru balkanske muzičke industrije, proslavio bi svoj 72. rođendan. Iako više nije među nama, njegovo nasleđe i dalje pulsira kroz note, ekran i priče onih koji su ga poznavali.
Datum 24. april u njegovoj porodici i među prijateljima ne donosi više veselje, već setu i tihu zahvalnost. Tog dana, u njegovu čast, ne izgovaraju se čestitke, već sjećanja. Rođen je davne 1954. godine u Novom Sadu, a njegovo detinjstvo nije bilo ispunjeno glamuroznim slikama estrade, već jednostavnošću i duhovnim vrednostima. Odrastao je u porti Nikolajevske crkve, u porodici sa jakim verskim korenima – njegov deda bio je sveštenik, a trojica braće takođe su služila crkvi.
Njegova majka Branka, kao posvećena domaćica, vodila je računa o njemu i njegovoj pet godina starijoj sestri, takođe Branki. O svom detinjstvu govorio je s posebnim ponosom – iako nije naročito voleo školu, bio je odličan učenik, a najveću strast ispoljavao je prema fudbalu.
Iako su roditelji i šira porodica priželjkivali da jednog dana postane advokat, njegovo srce nije moglo da se otrgne muzici. Nakon što je 1976. godine upisao Ekonomsko-pravni fakultet, treća godina studija donela je odluku koja će mu zauvek promeniti život – napustio je fakultet i potpuno se posvetio muzici. Tada je osnovao orkestar “Lira”, čime je zakoračio u profesionalne vode.
Pravi preokret desio se kada je stao iza projekta “Lepa Brena i Slatki greh”. Pjesma “Čačak, Čačak”, koju je napisao Milutin Popović Zahar, lansirala je grupu na jugoslovensku muzičku scenu. Prvi put izvedena u Šapcu, pjesma je izazvala pravu euforiju, a Popović i Brena su postali nezaobilazni deo zabavne industrije tadašnje Jugoslavije.
Popovićev cilj bio je jasan – uzdignuti domaću muziku do evropskog nivoa. Govorio je da želi da domaća scena parira velikim festivalima poput italijanskog San Rema, a njegova upornost, sistematičnost i kreativnost su ga i doveli do toga.
Kao jedan od osnivača i kreativni mozak Grand produkcije, bio je odgovoran za oblikovanje sadržaja koji je postao sinonim za narodnu i zabavnu muziku regiona. Emisije poput “Grand šou” postale su sastavni deo večernjeg programa miliona gledalaca. Međutim, ono što ga je dodatno učinilo legendom bio je projekat “Zvezde Granda”, koji je osmislio zajedno sa Žikom Jakšićem.
To takmičenje nije bilo samo još jedna emisija u nizu – bilo je to mesto na kojem su se rađale zvezde. Više od dvadeset godina kasnije, taj projekat i dalje traje, ostavljajući snažan pečat na muzičku scenu i kulturu regiona.
Za Sašu, uspeh nije bio puka statistika. On je uspeh video u talentu koji se prepoznaje i oblikuje. Bio je mentor, često strog, ali uvek pravedan. Njegov pristup ljudima bio je jedinstven – znao je da nasmeje, da poduči, ali i da podigne kada je to bilo najpotrebnije. Mnogo je onih koji su ga nazivali “estradnim ocem”, jer je umeo da prepozna iskru tamo gde je drugi nisu videli.
Njegova energija bila je pokretačka sila – kada bi ušao u prostoriju, sve bi se menjalo. Zračio je sigurnošću i autoritetom, ali nikada nije izgubio toplinu i šarm koji su ga činili bliskim saradnicima i publici. Bio je čovek koji je znao muziku – ali što je još važnije, znao je ljude.
Njegov prerani odlazak ostavio je nepopunjivu prazninu – ne samo profesionalnu, već i ličnu. Na dan kada bi slavio 72 godine života, ostaje uspomena na vizionara koji je pomerao granice. Njegova porodica, kolege, prijatelji, ali i publika koja je odrasla uz njegove projekte, i dalje ga nose u srcu.
Jer Saša Popović nije bio samo producent i direktor. Bio je graditelj snova i arhitekta domaće estradne scene. A to se ne zaboravlja – to živi.
