Sljedeća priča nam dolazi iz Bosne i Hercegovine, a evo o čemu se konkretno radi…..
U životu često naiđemo na priče koje nas potpuno zateknu – ne zbog spektakularnosti, već zbog iskrene emocije i ljudske veličine koje zrače iz njih. Jedna takva životna priča stiže iz Sanskog Mosta, a glavni junak joj je Huso Trožić, čovek čiji je životni put bio ispunjen nevoljama, naporima, ali i nesebičnom dobrotom koja na kraju nadjača sve prepreke.
Sudbina ovog čoveka krenula je tragično. Još kao novorođenče, ostao je bez oca, koji je 1945. godine ubijen pre nego što je imao priliku da upozna svog sina. Bez ikakve pomoći, Husina majka je u siromaštvu odgajila četvoricu sinova. Ipak, u tom teškom okruženju, samo je Huso uspeo da se obrazuje, završivši školu i stekavši znanja iz više zanata – postao je i mesar i trgovac. No, bez pripadnosti tadašnjoj političkoj partiji, nije mogao da pronađe posao u Jugoslaviji. Zato je odlučio da, kao mnogi njegovi sunarodnici, potraži priliku u inostranstvu.
Sa mladom suprugom, 1968. godine odlazi u Minhen, gde oboje rade i žive sve do 1974. Tada se vraćaju u Bosnu, s namerom da započnu stabilniji život – izgradili su porodičnu kuću. Međutim, samo šest godina kasnije, sledi najteži trenutak u njegovom životu – smrt jedinog sina. To je rana koja nikada nije zarasla, bez obzira na godine koje su prošle i sve što je stekao.
Nakon rata u Bosni i Hercegovini, Huso ponovo odlazi van zemlje, ovog puta u Englesku, gde živi već više od tri decenije. Tamo je stekao državljanstvo, ali nikada nije zaboravio svoju kuću i voćnjak u Bosni, u koje povremeno dolazi. Upravo ta kuća postaje centar jedne nove, toplije i emotivnije životne etape.
Od 2012. godine, u njegovom domu živi mlad bračni par, koji se ubrzo i proširio – dobili su troje dece. Najmlađi sin dobio je ime Adnan, u čast Husinog pokojnog sina. Huso i njegova supruga, koja je kasnije preminula, u toj deci pronašli su utehu i novi smisao. Kada su predložili da dečaka nazovu Adnan, mladi roditelji su bez dvoumljenja prihvatili taj predlog – iz poštovanja i zahvalnosti.
Nažalost, život je ponovo pokazao surovu stranu – majci dece je dijagnostikovana ozbiljna bolest. U trenucima te nevolje, Huso se još više povezao sa njima, doživljavajući ih ne više kao podstanare, već kao svoju porodicu. Tada je doneo veliku odluku – poklonio im je sve što ima.
Prenos imovine je zakonski regulisan – sklopili su ugovor kojim je sve prebačeno na decu, dok je Huso upisan kao korisnik do kraja života. Njegova kuća nije mala – ima veliko dvorište, voćnjak, pomoćne prostorije, radionicu, pa čak i garažu sa više automobila, među kojima je i mercedes. I sve je to, bez ikakve zadrške, predao porodici koju sada zove svojom.
Kada su ga pitali zašto se odlučio na to, samo je rekao: „Šta će mi mercedes kad umrem? Kud ću s njim…”
Osim imovine, Huso je ostavio i planove za budućnost. Donji deo kuće je preuređen kao prenoćište sa šest soba, kuhinjom i kupatilom – mali biznis koji bi mogao da obezbedi sigurnost deci u godinama koje dolaze. Iako imanje vredi oko 500.000 maraka, za Husu prava vrednost nije u novcu, već u ljubavi koju je dobio zauzvrat.
Najemotivniji deo ove priče je to što Huso danas čoveka koji je nekada bio njegov podstanar, naziva „unukom”. Jer gubitak sina ostavio je prazninu koju ništa nije moglo popuniti. Ali danas, kroz decu koju je primio u svoj život, kao da mu se deo izgubljene duše polako vraća.
Priča Huse Trožića nije samo priča o tragediji, već i o ljudskosti, nadi i obnovljenoj verovanju u dobrotu. Uči nas da, čak i kada nas život slomi, možemo ponovo da pronađemo smisao – u davanju, u ljubavi, u onome što ostavljamo iza sebe.
I kako je sam rekao, „Ja sam sad srećan čovek. I kad me ne bude, znaću da će nešto moje živeti dalje. I ne samo nešto – nego ono najvažnije.”
