BONUS TEKST:
- Život nas ponekad odvede na mesta gde ni najbolji vodiči ne mogu da nas dovedu, u mračnu i nepoznatu teritoriju koja se čini bez izlaza. Ipak, upravo u tim trenucima, često dolazi do izražaja ona prirodna snaga koja nas pokreće da preživimo. Takav je bio i slučaj sa Julijanom Kopke, tada sedamnaestogodišnjom devojkom, koja je 1971. godine preživela tragediju koja je mnoge ljude oterala u smrt. Njena priča nije samo o preživljavanju nesreće; ona je priča o upornosti, mudrosti i izuzetnoj hrabrosti.
Na Badnje veče 1971. godine, Julijana Kopke je sa svojim roditeljima bila na letu iz Lime prema Puerto Maldonadu. Međutim, let se ubrzo pretvorio u noćnu moru. Avion LANSA 508 zahvatila je oluja, a udar groma izazvao je kvar motora. Letjelica se raspala na visini od 3.000 metara, a Julijana, koja je bila vezana za svoje sedište, počela je svoj put prema zemlji. Kroz gustu amazonsku džunglu padala je zajedno sa delovima trupa aviona.
Iako je izgledalo nemoguće, ona je preživela. Pad je usporila gusta vegetacija, ali bol i povrede nisu prestali. Sa dubokom ranom na ruci i iščašenom ključnom kosti, Julijana je ostala sama u bespoštednoj džungli, bez hrane i bez pomoći. Gubi se u nepoznatom svetu, ali njena unutrašnja snaga nije odustajala.
Dok bi mnogi ljudi u ovakvim okolnostima pali u paniku, Julijana je imala sistematski pristup koji je naučila od svojih roditelja, oba naučnika: otac biolog i majka ornitolog. Ona je znala da se sluša priroda i prepoznaju znakovi koji vode ka opstanaku. Njena prva misao bila je da pronađe vodu, jer je znala da je to ključ za preživljavanje.
Pratila je tok potoka, verujući da će je on dovesti do veće reke koja bi je mogla odvesti do ljudi. Bez cipela i sa povređenim stopalima, hodala je kroz džunglu, koja nije bila samo gusta, već i veoma surova. Insekti su je napadali, a žeđ i glad je izjedale, ali je Julijana bila oprezna i odlučila je da ne jede ništa što nije prepoznala. Iako je bila u potpunom neznanju o mogućim otrovnim biljkama, izbegavala je da rizikuje, pa je pažljivo birala samo poznate bobice.
- Četvrtog dana, povreda na ruci počela je da se inficira, a crvi su počeli da ulaze u meso. To je bio trenutak kada je mnogim ljudima bilo gotovo nemoguće da nastave, ali Julijana nije odustajala. Uz pomoć instinkta i lišća, pokušavala je da očisti ranu i nastavi dalje. Svaki njen korak bio je borba protiv bola, ali je njena volja bila jača od svega. Deset dana je hodala kroz džunglu, bez ikakvog smislenog pravca, potpuno izolovana od sveta.
Na desetom danu, dok je umorna lutala kroz džunglu, ugledala je čamac i kolibu. U tom trenutku je pomislila da je to možda halucinacija, ali je ipak odlučila da tu prenoći. Ujutro su je pronašli ribari, iscrpljenu, izranjanu, ali živahnu.
Spas i novi početak
Nakon što su je odveli u grad, Julijana je konačno dobila medicinsku pomoć. Iako je bila jedina preživela osoba od 92 putnika, njen opstanak nije bio slučajan. Ona nije samo preživela avionsku nesreću – ona je preživela život i sve što je dolazilo sa njim. Julijana nije bežala od svoje prošlosti. Umesto toga, prihvatila ju je, učila iz nje i koristila je kao snagu za budućnost.
Nakon svih tih godina, Julijana je postala biolog, baš kao njen otac, i posvetila je svoj život očuvanju amazonske prašume. Džungla koja je neko vreme bila njeno zlo postala je njen učitelj i saveznik. Otišla je više puta na mesto nesreće, ali ne kao žrtva, već kao naučnica i simbol preživljavanja.
Godine 1998. objavila je knjigu Kada sam pala s neba, u kojoj je detaljno ispričala svoju neverovatnu priču. Ova knjiga je postala osvježavajući podsjetnik na snagu ljudskog duha i na to da znanje spašava život.
Julijana Kopke nije samo preživela avionsku nesreću, ona je preživela život. I njena priča nas uči mnogo. Mirnoća u kriznim trenucima, volja za preživljavanjem i poštovanje prirode mogu napraviti razliku između života i smrti. Ona je živ dokaz da, čak i kada se čini da je kraj blizu, postoji snaga da se ponovo ustane i krene napred. Julijana Kopke nije samo simbol preživljavanja, ona je simbol otpora, znanja i tihe unutrašnje snage koja nas vodi kroz život.
U svetu u kojem svakodnevni problemi često deluju previše teško, Julijanina priča nas podseća na to što je zaista važno – hrabrost, povezanost sa prirodom i snaga da preživimo čak i u najtežim okolnostima.
