Ono što svi mi volimo jeste da pročitamo neku zanimljivu vijest, koja se svakodnevno može pronaći na internet portalima. Tako nam i sljedeća vijest dolazi iz susjedne Srbije….
U vremenu kada se svet suočava sa globalnim izazovima, a svakodnevne vesti donose priče o borbi, gubicima i nadanju, retke su one koje nas istinski dotaknu do srži. Jedna takva je priča o dr Miodragu Laziću, legendarnom niškom hirurgu i direktoru Urgentnog centra u Nišu, koji je svoj život doslovno položio na oltar humanosti. Njegov odlazak, posledica infekcije korona virusom, duboko je potresao ne samo medicinsku zajednicu, već i čitavu naciju.
Dr Lazić nije bio običan lekar. On je bio simbol požrtvovanja, nepokolebljive vere u ljudskost i hrabrosti u najtežim trenucima. Njegova priča nije samo tužna vest, već i snažna poruka – o tome kako izgleda prava čestitost i odanost pozivu.
Iako je bio svesno izložen velikom riziku zbog svojih godina i hroničnih bolesti, dr Lazić nije poslušao savete da se povuče iz prve borbene linije. Kao direktor, svega nekoliko meseci pre zaslužene penzije, imao je priliku da se skloni, da izabere bezbedniji put. Ali nije. Ostao je uz svoj tim i svoje pacijente, upravo tamo gde je bio najpotrebniji.
Njegovo oproštajno pismo, napisano neposredno pred smrt, otkriva veličinu njegove ličnosti i dubinu njegove posvećenosti. Pismo je više od lične poruke – to je testament jednog čoveka koji je živeo za druge. U njemu se jasno ocrtavaju:
-
Hrabrost – da ostane na dužnosti uprkos ličnoj opasnosti
-
Lojalnost – prema svojim kolegama koje naziva „dragim doktorima i sestrama“
-
Odanost dužnosti – izražena kroz čitav život, od ratnih bolnica do pandemije
-
Nepokolebljivost – jer je ostao veran sebi do poslednjeg daha
U pismu se priseća kako je kroz život uvek birao da bude među prvima, bilo da su to ratišta u Krajini i Sarajevu, dani tokom NATO bombardovanja, ili najnovija bitka – ona protiv nevidljivog neprijatelja, virusa koji je pokosio mnoge.
- Njegove reči: „Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život“, jesu snažan izraz njegovog životnog mota – da se ne beži pred izazovima, već im se ide u susret, dostojanstveno i ponosno.Ono što daje posebnu emotivnu težinu njegovom oproštaju jeste način na koji se obratio ljudima do kojih mu je najviše stalo:
-
Kolegama, s kojima je radio rame uz rame, nazivajući ih istinskim saborcima
-
Prijateljima iz Niša, koje pozdravlja s posebnom toplinom
-
Supruzi Ani, opisanoj kao „ratni drug i žena“, kojoj ostavlja poruku nade i snage
-
Deci i unucima, kojima prenosi veru u život i nadu u ponovni susret
Njegova poslednja želja – da bude ispraćen uz pesmu „Marš na Drinu“ – nije tek muzička opaska. To je duboka poruka. Ta pesma simbolizuje otpor, hrabrost i nepokoreni duh srpskog naroda, čime je doktor Laza zapravo zaokružio priču o sebi: bio je lekar, ratnik, čovek – uvek na strani čovečnosti.
Pismo je završio rečima koje ostavljaju snažan utisak:
„Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.“
To nije samo potpis. To je zavet, identitet, nasleđe.
Dr Miodrag Lazić nije bio samo lekar. Bio je oličenje svega onoga što želimo da vidimo u ljudima koji pomažu – hrabrost, požrtvovanost, dostojanstvo i vera u prave vrednosti. U vremenu kada su te osobine često potisnute u drugi plan, njegova priča svetli kao svetionik moralnosti.
On je u isto vreme bio:
-
Lekar – koji leči telo i dušu
-
Ratnik – koji se ne povlači ni pred smrću
-
Suprug i otac – koji voli bez rezerve
-
Čovek – koji veruje u čovečnost
Njegova rečenica:
„Svi lekari leče telo, samo pojedini leče i dušu, pa i nakon smrti“,
ostaće zauvek urezana u kolektivno pamćenje.
Dr Lazić nije otišao tiho. Otišao je onako kako je i živeo – hrabro, dostojanstveno i uzdignute glave. I time zauvek ostavio trag. Njegov život nas podseća da su istinski heroji među nama, tihi, ali nepokolebljivi, spremni da žrtvuju sve za druge.
U danima neizvesnosti, njegov primer ostaje večita inspiracija: da nikada ne zaboravimo koliko može da vredi jedno veliko srce u belom mantilu.
