U nastavku našeg današnjega članka,m donosimo vam jednu jako neobičnu priču, a koja je povezana sa jednim mališanom. Stvarno, najgore od svega je to, kada vidimo i čujemo da se nešto loše desilo maloljetnoj osobi…
Na početku svakog novog školskog leta, učiteljice se obično trude da stvore prijateljsku i podržavajuću atmosferu u učionici, verujući u moć pozitivnih reči i podsticanja. Ipak, učiteljica jednog petog razreda nije bila sasvim iskrena u svojim osećanjima prema svakom od učenika. Iako je sa osmehom tvrdila da voli sve svoje đake podjednako, postojalo je jedno dete koje joj nije bilo drago – Tedi Stodard.
Tedi je bio dečak koji je učiteljicu privlačio, ali ne iz razloga koje bi ona volela. Njegovo ponašanje bilo je problematično – često je bio usamljen, nije se družio sa ostalom decom, a izgledao je zapušteno. Odeća mu je bila prljava, a ruke često zanemarene. Ispunjavao je školske zadatke, ali učiteljica je to činila sa nesvesnim prezirom, označavajući njegove radove velikim crvenim “X” i pridodavajući komentare poput „neuspeh“.
Nekoliko meseci nakon početka škole, učiteljica je dobila zadatak da pregleda dosijee učenika, što je bio standardni postupak na početku svake godine. Kada je došla do Tedijevog dosijea, bila je iznenađena informacijama koje je pronašla. Prvi put je shvatila da je njeno viđenje Tedija bilo netačno, zasnovano na predrasudama.
Izveštaji iz prethodnih godina otkrili su da je Tedi u prvom razredu bio veseo, ljubazan i pomalo idealan učenik – pametan, uvek spreman da pomogne i sa odličnim manirima. Drugi razred je bio drugačiji – Tedi je počeo da se povlači, postao je zabrinut zbog bolesti svoje majke, a treći razred je označio tragediju: majka je preminula, a njegov otac nije mogao da mu pruži potrebnu pažnju. Četvrti razred bio je još teži, jer je Tedi postao potpuno povučen, često je spavao na časovima i izgubio interesovanje za školu.
Tedi je postao simbol bola, patnje i nesigurnosti. Učiteljica je bila duboko pogođena onim što je saznala i shvatila je koliko je bila površna u svojoj prvoj proceni. Iako su učitelji često nesvesni stvarnih okolnosti u životima svojih učenika, njeno iskustvo je postalo ključni trenutak za njen lični razvoj i promenu stava.
Jednog dana, kada su svi učenici donosili poklone za Novu godinu, Tedi je doneo poklon u nespretno umotanoj smeđoj hartiji. Učiteljica je pažljivo otvorila poklon, a unutra je bila stara ogrlica sa nekoliko nedostajućih kamenčića i bočica parfema koja je bila skoro prazna. Iako su neki od učenika počeli da se smeštaju zbog Tediovog poklona, učiteljica je bila dovoljno taktična da ga ne povredi. Stavila je ogrlicu oko vrata i poprskala se parfemom, ne želeći da ga povredi.
Tedi je tada, tiho i s tugom u glasu, prišao učiteljici i rekao: „Danas mirišeš na moju mamu.“ Ove reči su duboko pogodile učiteljicu, jer je shvatila koliko je bila površna u svojim ocenama. Nakon tog trenutka, njena uloga kao učiteljice postala je mnogo dublja. Više nije bila samo osoba koja predaje gradivo, već neko ko se brine o emocionalnim potrebama svojih učenika.
Od tog trenutka, učiteljica je počela da posvećuje posebnu pažnju Tediju. Napredak je postao očigledan. Kada je počela da veruje u njega, Tedi je počeo da se osmehuje i njegovi školski rezultati su se poboljšali. Do kraja školske godine, postao je jedan od najboljih učenika u razredu. Učiteljica je, kao nikada pre, uvidela važnost ljubaznosti, pažnje i istinske podrške.
Kako su godine prolazile, učiteljica je počela da prima pisma od Tedija, u kojima je on iskazivao zahvalnost za sve što je učiteljica učinila za njega. Svako pismo nosilo je poruku napretka i uspeha:
-
Nakon šest godina: „Draga učiteljice, završio sam srednju školu kao treći u razredu. I dalje ste najbolji učitelj kojeg sam ikada imao.“
-
Nakon četiri godine: „Iako su stvari bile teške, nisam odustajao. Uskoro završavam fakultet sa najvišim odlikama. Još uvek ste najbolji učitelj u mom životu.“
-
Nakon još četiri godine: „Odlučio sam da postanem lekar. Hvala vam što ste verovali u mene.“
Na kraju, učiteljica je primila pozivnicu za Tedijevo venčanje. Tedi, sada kao uspešan lekar, želeo je da ona sedi na mestu njegove pokojne majke. Učiteljica je, sa suzama u očima, prihvatila poziv i, na venčanju, nosila istu ogrlicu i parfem koji joj je Tedi poklonio pre mnogo godina. Tedi ju je zagrlio i šapnuo: „Hvala vam što ste verovali u mene i pomogli mi da postanem ono što jesam.“
Učiteljica mu je kroz suze odgovorila: „Ne, sine, ti si me naučio kako da budem pravi učitelj.“
Zaključak: Često ne možemo da znamo kroz šta sve deca prolaze u svom životu. Nekada samo malo ljubaznosti i razumevanja mogu da naprave veliku razliku. Učitelji i svi koji rade sa decom imaju moć da inspirišu i motivišu učenike da postignu svoj puni potencijal. Tedi je svojim životom pokazao kako ljubaznost, podrška i verovanje u nekog mogu promeniti ne samo njihov život, već i živote svih oko njih.
